Komšije prijavljuju glasnu muziku, a na nasilje ostaju neme: Samo dva odsto suseda pozove nadležne

Foto-ilustracija: Shutterstock

Da li bi vam bio problem da nadležnima prijavite konstantnu glasnu muziku ili pomeranje nameštaja po stanu? U većini slučajeva, verovatno ne. Ali, da li bi ste odmah prijavili i ako iz komšijskog stana čujete buku za koju sumnjate da se iza nje krije nasilje u porodici?

Preporučujemo

U većini slučajeva komšije ne žele da se mešaju i vode se mišlju da je nasilje privatna stvar jedne porodice, kao i da nema potrebe za prijavom ukoliko žena nasilje ne želi da prijavi sama. Ono što je bitno znati jeste da žrtva nasilja nije uvek spremna da o njemu progovori. Ona je u strahu od nasilnika, a neretko ju je i sramota zbog toga što je doživela.

- Nasilje u porodici uglavnom se dešava u stanovima. Zbog toga je veoma bitno da komšije prijave ukoliko primete znake nasilja u nekom od susednih stanova. U sklopu kampanje "Za komšiluk bez nasilja", profesionalni upravnici zgrada u Beogradu, Novom Sadu i Nišu odazvali su se da podignu svest i tome da treba prijaviti nasilje. Na vidljivo mesto u zgradi, najčešće na oglasne table, ostavili smo plakate sa uputstvima kako postupiti ukoliko primetimo nasilje, kao i kontakt telefonima na koje stanari zgrade nasilje mogu da prijave - kaže za "Telegraf" Ljubiša Banovački, profesionalni upravnik zgrade.

On dodaje da se skretanjem pažnje na nasilje u porodici ljudima budi svest. Ističe i da za dva meseca, koliko traje kampanja, nijedan plakat nije pocepan, što pokazuje da "ljudi imaju osećaj da je u pitanju dobra stvar".

- Kada svaki dan pročitate isti tekst, on vam budi svest. Neće svi slučaj prijaviti policiji ili SOS centru, zbog toga idemo sa parolom ako primetiš nasilje, pozovi upravnika. Nekad ljudi neće da se kompromituju, a u nas imaju poverenja. Zbog toga će možda pre slučaj nasilja prijaviti upravniku, pa će upravnik pozvati nadležne službe - dodaje.

Komšije neretko zaziru od prijavljivanja jer misle da moraju da se kompromituju ili da će na duži period morati da budu umešani u ono što se dogodilo, ali važno je znati da prijava može da bude anonimna, kao i da onaj ko prijavi potencijalno nasilje ne može da snosi posledice zbog lažnog prijavljivanja, ukoliko se utvrdi da nasilja nije bilo. Takođe, komšija koji prijavi nasilje, neće biti umešan u dalji postupak sa policijom i Centrom za socijalni rad.

- Onaj ko prijavi slučaj nasilja, ukoliko to želi, ostaje potpuno anoniman. Po pozivu dolaze volonteri iz SOS centra i sve se procesuira u zavisnosti od vrste nasilja koje se dogodilo - ističe Banovački.

Muziku prijavljuju, na nasilje su nemi

Kako objašnjava, ljudi će pre da prijave glasnu muziku, ili pomeranje nameštaja, a na nasilje najčešće ostaju nemi.

- Imao sam dve prijave za nasilje. Srećom, ispostavilo se da su u pitanju bile samo svađe, a da nije bilo nikakvog fizičkog obračuna. A prijava za glasnu muziku sam dobio 100. Samo dva odsto ljudi prijavljuje nasilje - dodaje on.

Direktorka Centra za žrtve nasilja DAR Marija Milanović ističe da "komšije, nažalost, i dalje smatraju da je nasilje u porodici lični problem".

- Nasilje u porodici nije lični, već društveni problem. A glasna muzika, dolasci omladine u sitne sate, trčanje malog deteta kroz zgradu u vreme kućnog reda je zapravo tuđ život u koji se ne treba mešati - ističe ona.

Kako dodaje, nasilje uvek može da se prijavi anonimno, a najbitnije je da kažete tačnu adresu, broj stana i ime i prezime nasilnika ili žrtve.

- Policija ne dolazi na vrata onog ko je prijavio, već na vrata nasilnika. Nakon prijave ne dajete nikakve izjave niti išta više imate sa tim, osim u slučaju da vi želite da budete svedok žrtvi na sudu. U tom slučaju treba da joj se obratite. Policija nasilniku nikada ne odaje ko je prijavio slučaj. Moj lični savet je da uvek zovete 192, direktno stanicu. Tada je svaki poziv zabeležen i policija u najkraćem roku izlazi na teren. Apelujem i molim sve sugrađane da budu odgovorni i prijave nasilje. Možda baš njihov poziv spase jedan život - dodaje Marija.

Stambena zajednica je prvi kontakt koji porodica ima van svog životnog prostora. Zbog toga komšiluk ima izvesnu odgovornost da pokuša da se angažuje kada vidi znake nasilja u porodici. Dobre komšije su oni ljudi koji prepoznaju patnju jedne porodice i nasilje u njoj.

Kada, nakon prijave nasilja, policija ode, različite vrste podrške ženi, deci i celoj porodici trebalo bi da pružaju centar za socijalni rad, tužilaštvo, sigurne kuće i druge institucije. Ipak, da bi osoba koja doživljava nasilje uspela da dođe pod okrilje institucija, bitno je da komšije ženama i deci mogu da pomognu tako što će da prijave nasilje umesto njih, otprate ženu do policije ili druge nadležne institucije kako bi prijavila nasilje ili pričuvati decu dok ona onde da se obrati za pomoć. Sve su ovo načini na koje možemo da smanjimo nasilje u porodičnim domovima.

(Telegraf.rs)