Kada je goreo Blok 70, sreli smo zabrinutu Saru: Mlada Hrvatica radi doktorat o Kinezima iz Beograda

Foto: Mateja Beljan

Dok je plamen još tinjao u Kineskom tržnom centru u Bloku 70, kineski prodavci su uveliko ulazili u svoje lokale, obijali vrela metalna vrata, kupili preostale stvari, organizovali su se bez reči, kao na nekoj mobi. Nisu se obazirali na nas, koji smo kao uljezi među njima hodali i fotografisali sve to. Na naša pitanja govorili su samo "Ne razume", sa simpatičnim izgovorom “r” koje zvuči kao “l”.

Preporučujemo

U povratku u redakciju srećemo zabrinutu devojku. Pita kakvo je stanje. Gleda slike. Kaže iz Zagreba je, sprema doktorski rad baš na temu Kineza i Bloka 70. Ono: "Ne razume" zapravo je u fokusu njenog rada i ozbiljna istraživanja se rade u celom svetu baš na temu takvih mešanih jezika.

Ne, nisu Kinezi takvi da ih niko i ništa ne zanima - ali nerado upotrebljavaju jezik stranaca, osim u meri u kojoj im je to potreba. Da biste zavirili u njihov svet, morate znati kineski, a ni tada nije lako. Isključuju strance, ne iz mržnje ili želje da ih diskriminišu, već su čitavu filozofiju života sveli na rad, profit, selidbe po svetu i veze sa svojim sunarodnicima. Sa strancima neguju prvenstveno profesionalni odnos - "Hoće, neće, 300 dinara".

Devojku koju smo sreli, Saru Marenčić, pozvali smo na razgovor u Telegraf, a ona nam je otkrila delić tog čudesnog sveta kineskih iseljenika, transnacionalnih tokova robe, kapitala, rodbine i radnika, kao i neverovatne jezičke fenomene koji se s tom pojavom povezuju.

Sara (29) se našla Beogradu na razmeni studenata i to sa berlinskog Humboldtovog univerziteta preko nemačke agencije za razmenu, DAAD. Rođena Zagrepčanka, Sara je dobila stipendiju u Nemačkoj, za osnovne i master studije kineskog i nemačkog jezika, a potom je dobila stipendiju da nemački predaje na Filološkom fakultetu u Beogradu. Za to vreme, radi doktorat na temu Kineza u Zagrebu i Beogradu.

Uspešna komunikacija sa (ni)malo reči.

Kupovina u kineskoj radnji za nas je rutina. Znamo šta želimo, pronađemo to, eventualno pitamo radnike gde se nalazi raf, oni mahnu rukom. Dođemo na kasu, kažu nam cenu ili ju pokažu na digitronu. Platite i otiđete. Vi ste odradili ono što je vama trebalo, oni su odradili svoj posao – sve to sa možda i nula izgovorenih reči.

- Tema mog doktorata je kako se kineski, ne samo radnici, nego i vlasnici prodavnica i restorana, jezički prilagođavaju svojoj okolini. To obuhvata pitanja kao što su: kako uče lokalni jezik? Koliko ga uče? Kada ga ne nauče dovoljno za sve situacije u kojima se nađu, na koji način prebrode tu razliku između sebe i svoje okoline? Naime, oni rade u poslu koji je usko vezan za ljude: oni uslužuju goste u restoranima ili prodaju robu u dućanima, gde pod određenim uslovima moraju i da se cenkaju. Ako znaš samo da kažeš brojke ili imena artikala, nisi baš na stabilnim nogama. Dakle primorani su da nauče jezik ciljano za potrebe svog posla - priča Sara.

- Kad razmislite, kupiti nešto ili prodati nešto je vrlo jednostavan, rutiniran proces. Namera i ishod kontakta između vas, kupca, i prodavačice su jasni. Vi kao kupac želite neki konkretan artikal, a prodavačica želi, ukoliko je moguće, prodati taj artikal. U tom procesu je fond reči i fraza vrlo jednostavan. Prodavačica ne mora da razume celu rečenicu, tipa, "Dobar dan, koliko košta ova plava sveska". Njoj je dovoljno da zna ili prepozna glagole “košta” ili "pošto" koji je često praćen uz jednostavan pokret ruke usmeren na željenu svesku. Ako prodavačica još ne zna brojeve, umesto da izgovori 300 dinara, može samo prstima da pokaže (tri prsta = 300 dinara) ili da otkuca brojku na digitronu i pokaže vam. S vrlo malo reči, ili čak nimalo reči, možete odviti kupnju odnosno prodaju. Kuporoprodajni proces može da obuhvata pozdrave i pitanja, čak i ćaskanje, ali može i da bude jako suženog, jednostavnog karaktera - priča Sara.

Nema potrebe da znaju gramatiku u detalje, da formulišu gramatički korektne rečenice tipa "Ja se zovem.. Dolazim iz... imam sina i ćerku".

U istraživanju Sara pokušava da otkrije kako će se prodavac snaći i na dodatno postavljeno pitanje.

- Kad ne znam šta je nešto, dođem i pitam. Retko sam dobila imenicu kao odgovor, pre će da bude rečenica ili opis funkcije. Na primer, na pitanje: "Šta je to", dobijem odgovor: "Za kuvanje". Upitam dalje, "Je l' pečem, kuvam, šta radim?", a odgovor je "Za supu". Ako me interesuje rola za masažu, ona će da kaže "za masažu" i da pokaže na sebi kako se koristi - objašnjava Sara.

Gestikulacija je ključna.

- Pita jedna žena na pijaci da li su papričice ljute. Odgovor Kineskinje se sastojao samo od dve reči, ali se razumeo prvenstveno u tonu glasa i izrazu lica kada je ona izgovorila jasno i snažno, i mahala glavom levo-desno "Hoooo ljuteee". Znači glas, izraz lica, mahanje glave su bili dovoljni da razumemo da su paprike VEOMA ljute. Prodavačica nije morala da objašnjava odabirom reči i pravilnom gramatikom, na primer “Da, ove papričice su veoma ljute.” Sve je bilo jasno i bez toga.

Zanimljiva je ta tzv. "zamenska" gestikulacija, kada pokretima tela zapravo govorite.

- Došla sam jedan dan opet na tu istu pijacu i videla sam nešto šta nisam uopšte poznavala. Je l’ je tikva? Kruška? Voće? Povrće? Nisam imala nikakvog pojma. Upitala sam šta je to. Videla sam kako prodavačica već premeće u glavi, traži način i najbolje rešenje da mi objasni, ali onda uzme plod u ruku i gestikulira kao da je grize, kao jabuku. Ona nije morala da mi kaže rečima šta to je, šta mu je ime, nego mi je jasno pokazala, zapravo gestikulacijski rekla, da je najbolje da uzmem taj plod sirov, kao jabuku, u ruku i da je jedem tako. Sve jasno, a ni jedna reč nije rečena - jer nije bila potrebna.

U situacijama “radikalnog” jezičkog kontakta, a to je kada grupe koje moraju da komuniciraju nemaju zajednički jezik, stvaraju novi jezik sa sopstvenim pravilima. Tako Kinezi na granici sa Rusijom koriste glagole u imperativu, dok beogradski Kinezi po pravilu stavljaju glagol u treće lice jednine.

Kada biste pokušali da razgovarate sa Kinezima nakon kupovine o tome kako su proveli dan, ima li prometa, kakvo je vreme, s kim žive, nailazite na barijeru. Ta barijera je, pre svega jezička, pa tek onda kulturološka. Oni, jednostavno, nemaju fond reči kojima mogu da opisuju takve stvari. Niti im je potreban, niti ih zanima da komuniciraju - a i pitanje je koliko ih srpske komšije to često i pitaju.

- Ako želiš da razgovaraš s njima, onda dolazi do onog što nazivamo A1 nivo poznavanja jezika – govor o sebi i porodici. Kada kažem: "Kako vi dobro govorite srpski" usledi odgovor: "A, ne, moj srpski nije tako dobar". Na pitanje: "Je l' ste sami tu" - "ne razume". "Je l' muž sa vama?" - "Ne razume". "Deca?" - "Aaaa, deca! Novi Sad" i pokazuje rukom iza sebe ka Novom Sadu.

Zašto ne nauče jezik? Sara ne može sa sigurnošću da nam odgovori - ono što je činjenica jeste da je njihov način života takav da nemaju mnogo vremena da idu u školu i uče jezik. Takođe su spremni da promene mesto boravka čim im posao krene loše i da se odsele tamo gde ide bolje. To može biti selidba iz Slovačke u Hrvatsku, a može biti dalje iz Hrvatske u Afriku, Ameriku, Bugarsku. Nije im važna geografija, važna je dobra povezanost i šanse za dobrim životom.

U takvim uslovima oni zaista nemaju potrebe da uče jezik. Međutim, beogradski Kinezi u tom smsilu su, ipak, malo drugačiji.

- Po pravilu u literaturi kad čitaš o kineskim migracijama, Kinezi idu “trbuhom za profitom”. Kad dođu na neki teren, imaju određen kriterijum šta je njima uspešno poslovanje – novac im je potreban za život na mestu gde jesu, ali i za porodicu i decu koje treba da školuju. Oni rade, zarađuju, a kad vide da ne zarađuju dovoljno, oni prošire, da tako kažemo, svoje "komunikacione pipke" kroz svoje transnacionalne veze sa drugim Kinezima rođacima u drugim državama, pitaju kakva je situacija i presele se gde je povoljnije. Kod Kineza u Beogradu mi se čini da više prate ono što mi zamišljamo pod pojmom migracije - dođu i, iz godine u godinu, ostanu - kaže Sara.

Ipak, Kina je za njih centar njihovog privatnog sveta. Porodica im tamo živi, nekima su i deca tamo. Mnogi maštaju da, kad se penzionišu, odu natrag u Kinu. Da li će tako biti, teško je reći. Već su razvili svoj život u Beogradu, nenametljivo i neprimetno žive najviše u Surčinu i na Ledinama. Imaju svoje restorane, frizerske radnje, supermarkete, pa čak i salon za masažu, gde se sva komunikacija obavlja na kineskom. Nisu zatovreni u smislu da neki Srbin ne sme da ode na masažu, naprotiv, mušterija je uvek dobrodošla, ali im nije nužno potrebno tržište šire od onog koje čini njihova emigracija.

Oni imaju i pse (nije ono što prvo pomislite), kuće i imetak, preuzimaju i srpska imena, mnogima se ovde školuju i deca. Ipak, jezik je i dalje problem.

Predrasude o kineskoj hrani – jela nisu za svakoga

Predrasude, predrasude. Kada je Sara spomenula pse, nama se upalila neka lampica... Psi?

- Ah, da. Kinezi, mačke i psi. To je čest stereotip, konzumacija pasa i mačaka. Jako je zapravo poražavajuće ako to neko zaozbiljno misli. Ono što nije stereotip je da imaju skroz drugačiju ishranu nego mi – kako i ne bi. I norveška, islandska, pa i engleska kuhinja je drugačija od naše. Na primer, u nekim regijama koriste pačja jaja i pačju krv u ishrani. Da, krv. Ali, setimo se, krvavice, pihrije i druga naša jela izazivaju barem čuđenje ako ne i druge reakcije kod stranaca. Kako se drugi čude nama, čudimo se i mi drugima. Čuđenje, čak i reakcija gađenja, nije problem po sebi – stereotipizacija i odbijanje svih ljudi na osnovi neke predrasudne ideje, to jest problem. – kaže Sara

- Ono što je kinesko društvo prošlo, kao i uostalom svako društvo na ovom svetu, su periodi velike gladi – ti biraj hoćeš li biti gladan ili jesti goluba, psa ili mačku. Ljudi su jeli sve što su mogli, svaki deo životinje iskoristili – kosti, unutarnje organe, krv, papke, repove, uši. Istine ima u tome da se u Kini jedu psi i danas, ali da Knezi u Beogradu jedu pse, to nisam čula. Imaju preslatke čivave, trebate ih videti kako su lepi. Zaista ne verujem da ih jedu, pre bih rekla da se, kao i mi, igraju sa njima i vole ih, pričaju sa njima kako mi pričamo iz milja sa svojim ljubimcima - priča Sara.

A što se tiče kineske kuhinje u Beogradu, kada odete u kineski restoran, verovatno nećete dobiti "pravu" kinesku hranu, već onu prilagođenu našem ukusu. Morate biti dovoljno spretni i ubedljivi da konobaru objasnite da želite meni koji daju svojim sunarodnicima ili, pak, da ako vidite određeno jelo u meniju, zamolite da vam naprave baš kao što bi to učinili za Kineza za stolom do vašeg.

- No, pažnja. Bude baš teško jesti kinesku autentičnu kuhinju, ljuta je jako, i zauljena. Kažem iz svog iskustva, ali probati uvek treba – priča Sara.

"Made in Italy" – fejk?

Na nekoj od roba u kineskim radnjama pisaće “Made in Italy”. Odmah pomišljate na "fejk", ali velike su šanse da grešite. Stvari funkcionišu malo drugačije.

- Ne verujem da je sva roba u kineskim radnjama direktno iz Kine. Za slučajeve poput robe sa oznakom “made in Italy” ili “made in Turkey” je moguće da su proizvodene u Italiji ili Turskoj, ali to je tema za istraživače i naučnike iz drugih disciplina, to prelazi moje kompetencije kao doktorantkinje. Ali ono što Vam mogu reći je da putevi robe, poznanika, porodice i radnika vode po različitim zemljama. Nazivamo ih transnacionalnim mrežama jer se poznanstva, rodbinske veze ali i rute dobara i ljudi rasprostiru preko granica različitih država, poput mreže. I mi ih imamo, pogledajte rasprostranjenost naših dijaspora – po Americi, Australiji, čitavoj Evropi. Takve mreže se istražuju u nauci već jako dugo, a na primeru Kineza su izrazito zanimljive - objašnjava naša sagovornica.

"Made in China" možda će uskoro biti prošlost. Mnogi pod tom oznakom porekla vide jeftinu robu, robu lošeg ili nižeg kvaliteta.

- Kina pokušava da skine taj lejbl "Made in China" i da pređe na "CREATED in China, što je luksuznije, lepše, otmenije, a to prate i podizanjem kvalitete robe. Nije bezveze figurativno ceo svet poludeo za Xiaomi i Huawei mobilnima - priča Sara.

Inače, roba koja do nas stiže dolazi direktno iz fabrika, brodovima do neke luke, na primer riječke, a potom kamionima do Zagreba i Beograda, a možda i po celom regionu.

(Telegraf.rs)