Na njima je odskijao svoju poslednju vožnju: Bojana traga za skijama pokojnog tate, one čuvaju porodične priče

Foto: Privatna arhiva

Kada roditelja više nema, uspomene na njih postaju pravo bogatstvo koje ne bismo dali ni za šta na svetu. Tako je Bojana Matić Ostojić, posle mnogo godina, rešila da uputi neobičan i dirljiv apel - da joj se, ako je to danas moguće, vrate skije pokojnog tate, kao jedna od najlepših uspomena koje je vezuju za njega.

- Ovo je utopija, ali ipak da pokušam. Kako među mojim fejsbuk prijateljima ima onih koji su poznavali mog tatu, palo mi je na pamet da možda neko ima ideju gde su poslednji put viđene njegove Kneissl skije. Nekom ih je mnooogo davno pozajmio... Crvene, 220 cm dužine, proizvedene davnih ‘70-ih. Verovatno da su odavno završile na nekom otpadu, ali ko zna, šupe i tavani nekad svašta kriju - napisala je Bojana na početku posta.

Preporučujemo

Njenom tati, poznatom pod nadimkom Gluma, materijalne stvari nisu apsolutno ništa značile. Osim, kako kaže kroz smeh, Ford Taunusa i pomenutih skija. Bojana je nasledila istu emotivnost. Za materijalno ne mari, ali se stare skije koje je podsećaju na tatinu najveću strast, na dečački sjaj koji je imao kad god bi na njih stao, i kojom je i nju privoleo na skijanje - e te stare skije se više ne mere novcem.

- Puno bi nam značilo da ih vratimo u porodicu - navodi na kraju ova žena.

Sreća pa društvene mreže danas omogućavaju da krenemo u potragu za raznim stvarima, pa i onima koje nemaju cenu, a vrede najviše. Stare skije čuvaju priču o jednom Predragu, zvanom Gluma, koji je živeo da na njih stane i na njima je proveo poslednju vožnju, i koji je istu strast preneo generacijama mladih, a kasnije vrlo uspešnih skijaša.

- Moj tata Predrag, kog su svi zvali Gluma, počeo je ozbiljnije da se bavi skijanjem u prvoj polovini ‘50-ih godina, kao učenik srednje fiskulturne škole. To je bilo vreme kada se na Kopaonik išlo pešice od Rudnice, a stvari su na sankama vukli konji. Skijanje nije bilo toliko popularan sport, iako su i u Beogradu postojale ski staze. Tata je odmah zavoleo skijanje i postao je odličan smučar i takmičar - osvajao je odličja na prvenstvima Srbije, a bavio se jedno vreme i skijaškim skokovima - ponosno nam danas prepričava Bojana.

Svoju ljubav prema skijanju razvijao je, kaže, na najbolji način na koji jedan čovek to može - prenosio je svoje znanje na generacije dece i mladih koje su dolazile. Tako 1962. god. dobija nagradu Planinarsko-smučarskog saveza Srbije za rad na omasovljenju smučarstva. Istim tim putem, kao nastavnik fizičkog, već od ‘70-ih godina inicirao je da deca iz OŠ “Branislav Nušić” mogu da idu na zimovanja na Kopaonik.

- Na samo njemu znan način, obezbedio je školi više desetina pari skija, a broj dece koja su tako prvi put dobila priliku da stanu na skije doseže stotine. Među njima i danas ima aktivnih skijaša. Sve te godine, tati je najmanje bila bitna oprema koju je on imao; kakve god “daske” vozio, njegov stil je bio besprekoran, a skijaški zanos, koji je preneo i na moju sestru i mene, nikad se nije smanjivao - navodi njegova ćerka za naš portal.

Prve nove skije do kojih je došao, negde početkom ‘80-ih, bile su upravo te crvene Kneissl, za kojima Bojana sada traga.

- Iako sam tada bila tek devojčurak, nikad neću zaboraviti dečački sjaj u njegovim očima kada ih je doneo kući. 1990. je na njima odskijao i svoju poslednju vožnju niz padine Kopaonika, planine koju je najviše voleo - prepričava nam jedno od najlepših sećanja.

Njoj lično, kaže, te skije, na neki simboličan način, zatvaraju krug tatine posvećenosti ovom sportu.

- Celoj mojoj porodici značilo bi da nam ih taj neko kome su pozajmljene vrati, ako još uvek postoje - one su jedna od retkih materijalnih stvari, ako ne i jedina, za koju je tata bio vezan. A za nas su neprocenjiva dragocenost koja nas podseća na najveću ljubav koju je tata imao - skijanje i planinu - poručuje na kraju.

(Telegraf.rs)