Marko i Kaća su otkazali stan u Beogradu i napravili kuću od kombija u kojoj žive gde požele: Ne traće život

Foto: Privatna arhiva

Najteži korona period neki će pamtiti po "kućnom zatvoru", a neki po - oslobođenju. Ovim drugim "rezultatom" može se pohvaliti dvoje mladih ljudi, Marko Banduka (27) i Katarina Ćirković (27), koje je kovid podstakao da ostvare davno zamišljen san, otrgnu se stega svakodnevnog života i postanu nomadi.

Pored malo hrabrosti i dobre volje, za to im je bio dovoljan još samo jedan kombi u kojem preko noći biraju gde će se sutra probuditi i da li će možda živeti na nekom drugom mestu. Sada, kada su nomadi, njihova sloboda je potpuna, a život u samo njihovim rukama. Biraju gde će se probuditi, da li će udahnuti planinski vazduh, piti vodu sa izvora, ili, pak, jedriti. Biraju i gde će njihov preslatki pas Hugo svakog dana trčkarati.

Preporučujemo

Do sada su, u kombiju, mesecima živeli na Divčibarama i u Crnoj Gori, a spremaju se i na jednu avanturu van Evrope.

- Definitvno je korona bila okidač da krenemo sa ovim projektom. Plan je postojao davno pre toga i znali smo da je samo pitanje vremena kada ćemo krenuti sa njim, ali nas je ovo praktično pokrenulo. Rad od kuće, to jest u ovom slučaju odakle god, za nas je značilo da je vreme za pokret - počinju priču Marko i Kaća.

Katarina je diplomirani fotograf, ali se pored svoje struke bavi i grafičkim dizajnom, animacijom, montažom i još mnogim kreativnim stvarima. Marko je diplomirani novinar, ali se još od fakultetskih dana okrenuo marketingu i prodaji, pa je vremenom prelazio na strane klijente i mogućnost da radi odakle god.

Marko se prvi usudio da spomene priču o nomadskom životu, ali oboma im je, kažu, ta ideja bila jako bliska. Kaća je mogla samo sa osmehom da prihvati i da se zajedno pozabave interesantnijim pitanjem - gde idemo kada napravimo kampera?

Avantura pretvaranja kombija u kuću trajala je oko tri meseca.

- Toliko se stvari izdešavalo u ta tri meseca i mi smo bili pod velikim pritiskom da sve završimo u roku koji smo zacrtali, tako da nije ni bilo razmišljanja o odustajanju. Ujedno smo prodali kola, motor i još gomillu nekih nepotrebnih stvari, tako da, na neki način, nije ni bilo povratka nazad i normalnom funkcionisanju. Shvatili smo kako da iskoristimo maksimalno prednosti remote posla, da se ne vezujemo za lokacije već da imamo potpuno slobodu da menjamo okruženje onoliko često koliko nam odgovara - navode oni.

Kako je u centru Beograda tada sve bilo zatvoreno, nije bilo ni svrhe živeti više tu. Tada su odjavili stan, proveli zimu na Divčibarama i onda se vratili na vikendicu blizu Beograda gde su mogli da se posvete sređivanju kombija pored redovnog posla.

- Sada smo trenutno u Beogradu, kao medvedi u pećini čekamo proleće. Šalimo se malo, ali smo morali da se vratimo kako bismo odradili razne servise na kombiju, ugradili grejanje i pripremili se za veliku ekspediciju koju planiramo ove godine. Zakonski je tri meseca maksimum, što se nama činilo idealno kako bismo osetili sve prednosti i mane života u kamperu. Konkretnog plana nije bilo, samo smo znali da nam treba što više prirode i divljine, a toga u Crnoj Gori ima na pretek. Ipak smo se za početak odlučili za obalu i slanu vodu, a posle toga su stigle planine i snegovi - pričaju mladi nomadi.

Neverovatno je da su u poslednje tri nedelje pred put u Crnu Goru uspeli da završe veliki deo posla. Praktično je skoro sve bilo gotovo - krevet, kuhinja, toalet, struja, ormari. Ostalo je sređivanje detalja i farbanje, a to je moglo i da sačeka.

- Tako da je više bilo onih scena ležanja u krevetu, dok pijemo hladno piće iz frižidera, gledamo u pučinu i komentarišemo kako smo dobro mi ovo napravili - kažu kroz osmeh i nastavljaju:

- Divili smo se onome što smo napravili i tek smo otkrivali lepote života u kombiju. Takođe, u Crnoj Gori smo testirali granice vožnje kombija po makadamu i zemljanim putevima. Tako smo i došli u situaciju da smo se zaglavili, ako ništa drugo u toj neverovatnoj uvali Mačka. Imali smo domet i internet tako da nam se nije ni preterano žurilo. Kada smo uspeli da dođemo do dotičnog Bogija, očekivali smo da dođe po nas kamionom za prevoz vode, pošto mu je to glavna delatnost. Međutim, umesto toga čuli, smo zvukove vatrogasne sirene i rotaciju. Prvo nismo mogli da verujemo pošto je on gazio sve pre sobom, kretao se pravolinijski. Takva gromada od čoveka nije pitala za novac, već prvenstveno je imao želju da nam pomogne u nevolji. Na kraju nam je toliko lepo bilo da se ponekad šalimo da bismo se opet zaglavili sada kada imamo njegov broj - kažu Marko i Kaća.

Trenutno su u Beogradu, mada, vrlo često ih nećete naći na adresi pošto verovatno istražuju neke divljine.

- Proleće dočekujemo na Balkanu i pripremama za veliku višemesečnu ekspediciju. Ne smemo još ništa da vam otkrivamo, samo ćemo reći da ovoga puta napuštamo Evropu - poručuju na kraju.

(Telegraf.rs)