Jedan mrtav čovek može spasiti četiri života: U Srbiji 4 donora na milion stanovnika, u Hrvatskoj 33

Peticija "Donorstvo je herojstvo" koja kruži društvenim mrežama dostigla je magičnu cifiru od 10.000 potpisnika. Svoj potpis građani su stavili na zahtev da se primeni zakonom propisano: da se imenuju koordinatori transplantacije u svim bolnicama Srbije. Njihovo zaduženje je, objasnili su sagovornici Telegrafa, da razgovaraju sa porodicom potencijalnog donora i da od njega zatraže saglasnost. Na taj način, čini im se, prilike za spasavanje života ne bi bile propuštene.

Podaci kojima ilustruju priču o propuštenim prilikama su prošlogodišnji - pet donora. Kako se u Srbiji doniraju, odnosno transplantiraju, dva bubrega, srce, jetra i rožnjače, jedan donor mogao bi spasiti četiri života i vid jednoj ili dvema osobama. Ovo je najlošiji godišnji rezultat, ističe predsednik Udruženja transplantiranih pacijenata i pacijenata kojima je potrebna transplantacija organa "Zajedno za novi život" Mladen Todić. Samo četiri godine ranije, broj donora u zemlji je bio 40, a zahvaljujući doniranim organima, izvršeno je više od 100 transplantacija, što znači da je u proseku jedna umiruća osoba spasila više od dva života. U smrtnom času postavši donor, ta osoba postala je heroj.

Upravo odatle Todić počinje priču o donorstvu. Smatra da je najbitnije objasniti koji su medicinski uslovi da bi neko postao donor. Osnovni je moždana smrt. Ističe da biti moždano mrtav i biti u komi nije isto, te da je moguće iz probuditi se iz kome, ne i oživeti.

Prvi uslov - moždana smrt

- Da bi neko bio donor, mora da se proglasi moždana smrt konzilijarnom odlukom lekara. Kada je neko moždano mrtav, koordinator za transplantaciju organa te zdravstvene ustanove ima ovlašćenje da razgovara sa porodicom, najbližim srodnicima moždano mrtvog lica, za doniranje organa. Ukoliko oni pristanu i potpišu saglasnost, pristupa se vađenju organa i prosleđivanju lica kojima je to neopodno - navodi Todić napominjući da je saglasnost porodice u osnovi pristupanja tranasplantaciji.

Objašnjava i da se konzilijarnom odlukom neko stavlja na listu čekanja, te da od tog momenta pacijent treba da bude 24 sata dostupan za transplantaciju. Ako se desi da neka porodica potpiše saglasnost za doniranje organa svog najmilijeg, poziva se nekoliko pacijenata sa liste, kompatibilnih sa donorom.

- Na prvi pogled to se radi tako što se uporedi krvna grupa, pa se kao potencijalni primalac organa upućuje u transplantacioni centar gde se rade još neke tipizacije tkiva itd. Onda konzilijum odlučuje koji će pacijenti od pozvanih da dobije organ. Gledaju se ti medicinski parametri, zaključno sa životnom ugroženošću - navodi uslove za to kako se postaje donor i transplantirani pacijent.

Sve to ističe da bi razbio predrasude o tome da će neko ko ima donorsku karticu biti ubijen zbog bubrega, o raznim malverzacijama, žutim kućama, trgovinom bebama. Za prvu opciju uostalom, potrebna je donorska kartica, koja više ne postoji.

Peticija traži da se poštuje zakon

Dakle, peticiju je pokrenula Ivana Jović, 34-godišnja majka četvorogodišnje devojčice, koja duže od godinu dana triput nedeljno odlazi na dijalizu. Njena majka je nekada ranije prošla kroz dijalizu, sa dve godine na listi čekanja za bubreg. Ivana je nažalost pošla majčinim stopama. Obeshrabruju je podaci o 5 donora i možda 2.000 pacijenata koji čekaju organ, kako nezvanični podaci kažu.

- Mi smo stavili 10.000 potpisa za cilj. Neki ljudi ne razumeju dobro poziv na potpisivanje peticije. Misle ako potpišem peticiju, postajem donor. Želimo da predamo zahtev Ministarstvu i ja se nadam da će oni u nekom kratkom roku da pozovu i da vidimo dalje šta i kako - kaže navodeći da se ovom peticijom samo traži da se ispoštuje zakon.

Zakon o presađivanju organa, tumače Jović i Todić, obavezuje svaku bolnicu u Srbiji da imenuje koordinatora za transplantaciju. Prema njima dostupnim podacima, u zemlji ih je četiri, u četiri klinička centra - Srbije, Vojvodine, Kragujevac i Niš.

- Verujem da postoji još bolnica u kojima su postavljeni. Po zakonu, treba da ih ima u svim bolnicama - kaže Todić.

Zakon reguliše i to da se saglasnost traži od porodice. Da bi postao donor nekad ranije trebalo je da se pojedinac odluči za života i pribavi donorsku karticu. Potom je zakon pretpostavio da svi građani žele da budu donori u slučaju moždane smrti, usled saobraćajne nesreće ili sličnih tragičnih okolnosti pri čemu organi moždano mrtve osobe ostaju zdravi, zbog čega je trebalo da se izjasne samo oni koji ne žele da postanu donori, dok poslednja izmena zakona isključuje volju pojedinca i odluka je u potpunosti pala na porodicu.

Donorske kartice više ne postoje

- Zato što je zakonski tako regulisano. Prema prethodnom zakonu, koji je važio do 2018. godine, kada su postojale donorske kartice, bilo je da se i preko donorske kartice pitala porodica. Ta donorska kartica nije bila obavezujuća. Tada je donet novi zakon o presađivanju organa 2018, ukinute su kartice, ali tamo po nekom članu opet se pitala porodica za saglasnost. Ako oni ne žele, organi se ne uzimaju. Ako bi se neko za života izjasnio kao donor, to je usmena želja pojedinca, koju porodica ne mora da usliši - kaže dodajući da zna za primere.

Sam je transplantirani pacijent. Jetru je čekao 2,5 godine, a ova mu se zakonska odredba lično ne dopada.

- Ako ja želim da doniram organ, a sutra neko od moje porodice - ćerka ili žena kažu ne može - onda to znači da moja želja neće biti ispoštovana - navodi kako bi to u praksi moglo da izgleda.

Ivaninu peticiju shvatio je kao poziv na akciju, protiv pasivnog propuštanja prilika.

- U smislu da se desi moždana smrt i da bi porodica dala saglasnost, a da koordinator u tom trenutku ili nije imenovan ili nije tu... I da se ne propusti prilika da se porodica pita. Da se zakon poštuje, da se imenuju koordinatori i da rade svoj posao - kaže Todić dodajući da su koordinatori predviđeni upravo zakonom iz 2018. godine: - Ja ne bih rekao da je novo, ali da je poslednje što je rađeno, to da. Tu piše da ih postavlja Uprava za biomedicinu, organ u sastavu Minsitarstvu zdravlja.

U Upravi za biomedicinu probali smo da proverimo da li je tačno da od 2018. godine postavljeno samo četiri koordinatora za transplantaciju, kao i nezvanične brojke o broju donora, o potrebama pacijenata na listi čekanja..., ali do objave teksta nismo dobili odgovor na upit.

U Hrvatskoj 33 donora na milion stanovnika, zakon isti

Kako nam je rekao Todić, vreme čekanja na transplantaciju je individualno. Dodaje da su najveće potrebe za doniranim bubrezima, što su ujedno jedini organi koje u Srbiji mogu dati živi donori, u srodničkim vezama sa obolelim pacijentom.

- Ja sam čekao jetru 2,5 godine. Znam ženu koja čeka sedam godina. Znam pacijenta koji ju je čekao 30 dana. Sad pre neki dan sam čuo da ima žena koja je 40 godina na dijalizi. To je strašno - kaže dodajući da je najviše pacijenata koji čekaju bubreg: - Bubrežna insuficijencija je uhvatila maha. Dobra stvar je što oni tu transplantaciju mogu da čekaju malo duže iz razloga što mogu na dijalizu. Kod jetre to ne postoji, jetra kad propada, ona propada.

Prema njegovim podacima, na listi čekanja je između 1.000 i 2.000 ljudi, jer se lista dopunjuje svakodnevno.

- Naš zakon o presađivanju organa je otprilike preslikan zakonu iz Hrvatske. Hrvati imaju 33 donora na milion stanovnika. To je svest. Zato što Hrvati, iza te kampanje o doniranju organa osim udruženja pacijenata i lekara stali su i sistem, crkva, mnoge javne ličnosti - kaže dodajući da je Srbija u svoje najbolje donorske dane imala četiri donora na milion stanovnika.

Saradnja sa Evropom delimična

Da bi bila članica Eurotransporta, koji bi joj omogućio razmenu neophodnih organa za transplantaciju sa brojnim evropskim zemljama, potrebno je da ispuni osnovni uslov od šest donora na milion stanovnika.

- Imali bismo pristup većem broju organa i onda bismo skratili vreme čekanja - objašnjava da bi se time proces ubrzao.

Dodaje i da postoje državni sporazumi sa Austrijom i Italijom, što je ipak, napominje, manje nego da smo deo Eurotransporta.

Kaže i da je spisak organa koje je moguće presaditi u Evropi širi nego u Srbiji, te da se doniraju, odnosno transplantiraju još pluća, pankreas, tanko i debelo crevo. Dodaje da je pored bubrega, sa živog donora moguće transplanitrati i deo jetre, ali ne u Srbiji.

Kakav je značaj peticije?

Ivana je objasnila ranije da su išli na prikupljanje 10.000 potpisa za peticiju, te da pozicija donora i transplantiranih pacijenata nije ista kao pozicija onih koji se bore za zdrav vazduh, vodu i zemlju. Njima bi, objašnjava, bilo lakše sakupiti 100.000. U ranijim razgovorima sa stručnjacima podovom značaja onlajn peticija, rečeno nam je da je peticija dobro demokratsko sredstvo za izražavanje volje dela građana, ali da nije obavezujuća za donosioce odluka.

Ipak, broj potpisnika, ne poriču, daje joj veću snagu, iako nije propisan Ustavom, pa tako ni donje granice za broj potpisnika neke peticije - nema.

(Telegraf.rs)