Mladen živi s presađenom jetrom: Operisan sa 20kg manje, "mrtvački siv". Pamti reči supruge kad se probudio

Mladen Todić ima 43 godine, živi u Požarevcu, po struci je ekonomista. Ima suprugu i ćerku, majku. U Beograd dolazi bar dva, tri puta mesečno, zavisno od rezultata. Kontrole su odavno sastavni deo njegovog života, ali u proteklih pet godina, one su postale prioritet, obaveza i uslov. Od transplantacije jetre, što je bilo 14. oktobra 2016. godine, redovno proverava kakvog je zdravlja. Taj 14. oktobar slavi kao drugi rođendan i ne krije da mu je bitniji od prvog, pravog.

Taj "pravi" obeležio je nedavno, 25. februara. Kaže da ove godine nije ispoštovao običaj da uzme slobodan dan i provede ga sa najmilijima. Bilo je posla. Mogli bismo reći - srećom, bilo je posla - jer Mladen pamti i dane kada je u vreme najjačih udara bolesti izgubio posao. To zapravo nije poslednji udarac. O borbi koja je trajala i pre nego što je spoznao šta znači biti bolestan, pa se protegla u dane ljubavi i stvaranja porodice, sve do momenta dok mu odraz u ogledalu nije kazao da život iz njega curi, pričao nam je u detalje i mahom sa vedrinom.

Ističe da mu je glava ostala na ramenima. Zatim, da je dobio vreme sa porodicom. Da je shvatio šta su bitne stvari u životu i da nerviranja zbog sitnica na tom spisku nema.

Bolesna jetra stopirala vojsku

Sve je počelo u dane regrutovanja. To je bilo krajem devedesetih, kada je imao 20-ak godina. U vojsku nije otišao, jer su analize pokazale da jetra nije dobro. Najpre je dobio pogrešnu dijagnozu, što i ne čudi jer je primarni sklerozirajući holangitis (PSH) tada bio nepoznata bolest. Dakle, pio je terapiju za hronični hepatitis i kad-kad odlazio na kontrolu. Rezultati nisu bili dobri, ali tegobe nije osećao.

- Niko to, uključujući i mene, nije uzimao za ozbiljno - priča otvoreno, svestan kroz šta je u godinama potom prošao.

Onda je jedan lekar predložio operaciju, ukoliko utvrdi da je uzrok njegovih problema žuč.

- Uradio je ultrazvuk, rekao da nije žuč i da hitno moram za Beograd - objašnjava kako se našao na pragu neslavnog otkrića.

U razgovoru za Telegraf.rs objašnjava da je proveo duže od mesec dana na dijagnostici, da je promenio dve klinike i tu saznao da ima dve združene autoimune bolesti: bolest jetre - primarni sklerozirajući holangitis - i bolest debelog creva - ulcerozni kolitis. Druga bolest je, kaže, u mirovanju. Trenutno prima biološku terapiju i ne dozvoljava da ga to brine. I zbog toga se redovno odaziva na kontrole.

Momenat u kom se život promenio bio je onaj kad mu je rečeno da leka za jetru nema, da je transplantacija jedino rešenje.

To se desilo 2010, desetak godina od prve dijagnoze. Kontrolni pregledi su postojali, ne i briga. Tegoba nije bilo, ali ni kraja praćenju. Nije postojalo ni zrno slutnje da će neko ko se oseća zdravo preći dug put do osobe koja je u danu transplantacije omršala i posivela do neprepoznavanja. Fotografija od tog dana večni je podsetnik.

Ali, u međuvremenu, vreme nije radilo za Mladena. Bolest je tri godine vrebala iz prikrajka.

Godine velike radosti i neprestane brige

Suprugu je upoznao 2012. godine. Utom su počeli da žive zajedno. Krajem 2013. saznali su da će postati roditelji, a već u martu 2014. godine stavljen je na listu za transplantaciju. U leto je dobio ćerku, a u jesen te godine počeo je da se oseća loše.

- Kada su mi rekli da će me staviti na listu, nisam mogao da verujem. Lekari su mi rekli: 'Ovde u Srbiji se dugo čeka na organ. Moramo da budemo u pripravnosti'. Moja jetra je već bila cirotična - objašnjava da je uprkos poznavanju situacije ipak bio zatečen.

Pogoršanje se naročito videlo naredne 2015. godine.

- Ubrzano sam počeo da gubim na težini. Za kratko vreme sam izgubio više od 20 kilograma. Bolest me je pojela. Boja moje kože se promenila. Imao sam neku braon-sivu boju. Kada je sve prošlo, lekari su mi rekli da je to bila neka mrtvačka boja. Beonjače su mi bile izraženo žute.

Svako jutro kad odete i da operete zube, vidite neku promenu. Imao sam i neke ranice po koži. Nisu mogle da zarastu. Onda i neki neverovatan svrab, terao me non-stop da se češem. Pravio sam i rane. Nekad nisam mogao da hodam ulicom - kaže dodajući da je poklekao i duhom.

- To dovodi i do promena u vašoj glavi. Prestajete da budete sigurni u sebe i gubite pozitivnost. Ja sam izgleda malo pozitivniji od "običnog čoveka". Verovatno su me supruga i ćerkica nesvesno terale da se borim - kaže dodajući da je pre desetak dana bilo deset godina kako su on i Tamara par, te da posle svih problema svaku godinu slave kao jubilej.

I naredne godine se seća po zlu. Te 2016. godine pravio je samo kratkoročne planove - da vidi dete kako hoda, da doživi da je krste, da mu se desi prvi zajedinički odlazak na more.

- Život se menja iz korena. Ne možete da radite većinu stvari koje ste dosad radili. Umesto da se podredim porodici, svi smo se podredili bolesti - kaže dodajući da je morao da promeni ishranu i da bude dostupan, u blizini Beograda ili nekog od transplantacionih centara, jer se nikada ne zna kada će poziv koji čeka stići.

"Halo, kako si"

Objašnjava i da su ga lekari povremeno pozivali i bez informacije da je "stigla" jetra koja bi možda mogla postati njegova.

- Dešavalo se da me profesor Ćulafić ili dr Nataša Petrović povremeno pozovu da pitaju kako sam. Morali su da budu upoznati sa mojim stanjem. Bubreg, srce... moraju da budu zdravi da bi ta transplantacija mogla da se obavi, jer je to jedan ogroman hirurški zahvat - kaže dodajući da im je bitno da pacijent bude psihički spreman na poduhvat koji mu predstoji, zbog čega su znali i njegovu porodicu i neke pojedinosti iz porodičnog života: - Kada je Nina prohodala doktorka je znala. Stalno me zvala i gvorila: 'Idi, šetaj dete, šetaj dete'.

U periodu pre transplantacije doživeo je i neke mračne epizode. "Zaglavljivao je", kaže, i na Urgentnom. Seća se da mu je odraz u ogledalu poručivao da kopni.

- Svako jutro vidite da život ističe iz vas. Usta su mi bila polumodra - dodaje.

U to vreme je izgubio i posao. Sve je krenulo nizbrdo.

- Sve se dešavalo kako ne treba. Godine 2014. mi se rodilo dete i taj događaj prekrio je sve ružne. Ali su mi 2015. i 2016. godina užasne u svakom smislu. Ostao sam bez posla. Dete kreće u vrtić, supruga radi kod privatnika sa nekom minimalnom platom, živimo u nekom iznajmljenom stanu...

Ipak, prvi poziv za transplantaciju stigao je posle manje od godinu dana, za Srpsku novu godinu. Tada je organ dobio čovek čiji je život bio ugroženiji.

- Peti put je bio moj put - kaže Mladen navodeći da je do tog momenta prošlo dve i po godine.

Spasonosni poziv prekinuo ručak

Seća se situacije kada su ga pozvali. On i supruga su otišli po dete u vrtić kako bi zajedno ručali.

- Zove me doktorka Nataša Petrović, pita me: 'Kako si, Mladene?' To je bilo oko pet do tri. Ja kažem: 'Baš smo seli da jedemo.' Ona kaže: 'Ne, nema više ni hrane ni vode. Pakuj se, donor ti vrlo odgovara' - navodi kako je tekao razgovor lekara i pacijenta, dodajući da je pored parametara iz krvi, tipizacije tkiva, životne ugroženosti, vrlo bitno da se konstitucije donora i primaoca poklapaju: - Ne može velika jetra u malog čoveka.

U Beogradu je bio za oko sat i po. Ovoga puta sam je vozio auto. Sa njim su pošle supruga i majka. Činilo mu se da je toga puta bio najspremniji na ono što predstoji.

- Bez obzira što su me pet puta pozivali, svakojake stvari vam padaju na pamet. Padne vam na pamet i ta porodica, izgubila je tamo nekog. Smogla je snage da potpiše tu saglasnost. Sad neko tamo plače za nekim, tuguje. Vi ne smete ni da se radujete toliko. Onda kada su me uveli u salu, pomislio sam kako sam možda Ninu video poslednji put - pobraja šta mu je prolazilo kroz glavu.

Tu, na Kliničkom centru 13. oktobra 2016. godine hirurg ga je posle obavljenih analiza pitao: Hoćemo li u salu? Mladen je tražio način da supruzi dâ znak da je izbor pao na njega.

- Podigao sam palac i pokazao na sebe. Video sam kako je počela da skače od radosti. Onda je nekako išlo svojim tokom. Bio sam spreman da se to jednom desi - kaže dodajući da su se gledali kroz staklena vrata bolniče sobe.

- Mnogi me pitaju o čemu sam mislio kad su me vozili u salu. Ne znam, ni o čemu. Samo daj da uđem. Bilo je - ili ću izaći ili neću izaći, živ. Ako ću umreti, bolje da se to desi tamo u pokušaju da preživim, nego da mi bude sve lošije i lošije - govori.

Mora li život da visi o koncu da bi se čovek naučio življenju?

Na operacionom stolu je bio u 21.00, iz sale su ga izveli oko tri. Probudili su ga oko šest. Seća se reči kojim je dočekan u svom drugačijem, produženom životu.

- Jao, Mlađo, ja sam zaboravila koliko si ti lep - sa čujnim smehom prenosi šta mu je supruga rekla: - Posle par sati sam vratio boju.

U bolnici je bio 13 dana. Operacija je prošla kako treba. Nije primio, ističe, ni kap tuđe krvi. Sve vreme je rađena auto-transfuzija. To je, ispostaviće se, bila prednost oslabilog tela.

Ožiljak mu je ostao. Da je neka srećnija okolnost, rekli bismo "čuveni mercedes znak". Sad je samo mercedes znak, tako opisan i u otpusnoj listi.

- Imam ožiljak preko celog stomaka, od kraja grudne kosti do pupka, a onda levo i desno. Više sa desne strane, tu ide rez do boka. Levo je desetak centimetara - opisuje svoj "suvenir iz rata": - Prvi put kad sam išao na plažu mislio sam šta će ljudi reći. Posle me baš bilo briga.

Kaže i da je "mercedes znak" na njegovom telu dobio novo značenje.

- Kad pogledam u taj ožiljak, setim se koliko smo bili borci moja supruga i ćerka, mada je mala bila, moja majka i sad već pokojni otac. Onda se setim koliko se ne treba nervirati zbog nebitnih stvari u životu. Koliko ima bitnijih stvari od posla, od jurnjave... - govori Mladen.

- Pre par dana sam udario auto. Pokidao sam retrovizor. Onda je bilo: 'Jao, jao' - kaže navodeći reakciju kolega i drugara: - 'Kolika je šteta?!' Pa, tolika kolika je. Neću uspeti odmah da ga popravim, ali popraviću ga u jednom trenutku i to je to. Šta? Moglo je da bude gore. Može sve i svašta u saobraćaju da se desi, ovo je neka glupost. Ja ne dajem pet para. Eto, ožiljak me podseti na takvu stvar. Da treba više ceniti život. Vreme provedeno sa porodicom.

Transplantacija obavljena, ali borba traje

Iako ga je sila sa druge strane života naterala da ga ceni, makar sa ograničenjima koje su mu bolest, a utom i transplantacija nametnuli, postoji jedno što mu ne da spokoja. Na ljudsku patnju nije oguglao.

- Rad u udruženju me potrese. Znate šta ste sami prošli i sa drugima to nekako opet proživaljavate. Onda mi je žao što kod nas nema više donora da se takve situacije kroz koje sam ja prolazio 2,5 godine ne dešavaju. Naročito kod jetre i srca. Bubreg ima neki most. Tu je dijaliza, čekanje može duže da traje. Ni to nije rešenje, naravno. To je privremeno - govori o ljudskim sudbinama koje upoznaje u Udruženju transplantiranih pacijenata i pacijenata kojima je potrebna transplantacija organa "Zajedno za novi život", čiji je predsednik.

Ipak, kada se organ transplantira, posao nije gotov. Iako je godinama živeo osećajući se zdravo, gotovo u zabludi da će tako ostati, pa iako mu je to kupilo deset, 12 godina bezbrižne mladosti, dve i po godine u kojima je čekao svoju novu jetru iscrpele su ga za sve prethodne koje je proveo u neznanju. A onda kad je kucnuo čas i kada je na operacionom stolu dobio deo tela neke moždano mrtve osobe, svestan ljudske veličine najbližih, koji su smogli snage da se u smrtnom času opredele za humanost, borba je ipak nastavljena.

Taj deo borbe ovoga puta bio je za (život), ne protiv (smrti), pa mu ne pada teško. Ali borba je stalna, iako je sam ne doživljava uvek takvom. Tu se vraćamo na priču sa početka: Mladen ima mesečne kontrole, nekad i više od jednom.

- Oporavak traje veoma dugo. Nakon transplantacije morate da se čuvate od infekcija, gripa, prehlade. Ćerkicu sam morao da povučem iz vrtića. Prvih nekoliko dana nisam smeo da je viđam dok nismo utvrdili da nije "dovukla" neku infekciju. Nisam smeo da budem u istoj kući s njom. Bio sam pet dana kod roditelja. Morao sam da nosim masku jedno tri meseca. Nama transplantiranima to nije ništa novo.

Kontrole su prva tri meseca na svakih četiri, pet dana, nedelju najviše. Sad su kontrole minimum jednom mesečno. To zavisi od procene lekara. Oporavak i to čuvanje traju bogami godinu dana. Ja se čuvam i dan-danas. Izbegavam velike skupove. Odem, naravno, ali ne idem na svaki na koji treba da odem i na koji sam pozvan - objašnjava dodajući da se sa svim tim izmirio, da granice poštuje i da sebe stalno podseća na to kako glava stoji na ramenima.

Rizik od odbacivanja organa najveći u prvoj godini

Objašnjava i da su kontrole česte zbog rizika od odbacivanja organa. Najteža je prva godina, posle toga popušta.

- Mi pijemo imunosupresivnu terapiju. Ona je terapija protiv odbacivanja organa, ali ubija naš imuni sistem. Presađen organ gleda kao strano telo i sve vreme se bori protiv njega, naročito prvih godinu dana. Vi tim lekovima terate organizam da se ne buni toliko - priča dodajući da su transplantirani pacijenti iz tog razloga sa oslabljenim imunitetom, te da se imunosupresivi piju do kraja života.

Dodaje i da koristi kortikosteroide, te da su oni možda i veći problem.

- Ja sam na maloj dozi, ali to može da izazove neželjene pojave. Bilo je slučajeva da su ljudi dobijali kancere drugih organa. To je retko, ali je bilo. Lekari traže da im budemo na oku - dodaje.

Uprkos borbi koja je stalna i koju neprekidno vodi, ne vidi je tako i ne doživljava kao problem. Odlazak na kontrolu je manji poduhvat od čekanja na transplantaciju, koji mnogi i ne dočekaju.

- Pa, što da bude problem? Vratim se na ono na sve što sam prošao. Glava mi je ostala na ramenima, sad treba da se nerviram zbog kontrole. Više se nerviram kakvi će mi rezultati biti - kaže Mladen.

Podsećamo, prema prošlogodišnjim podacima od januara do oktobra, potpisana je saglasnost za pet donora u Srbiji. Porodica je ta koja ima poslednju reč, prema izmenama zakona iz 2018. godine. Ipak, nisu sve odredbe zakona primenjene u praksi. Nedavno potpisana peticija traži da se u svakoj bolnici postavi koordinator za transplantaciju, koji bi razgovarao sa porodicom potencijalnog donora i od porodice zatražio saglasnost. Na taj se način, ocenjuju pokretači peticije, ne bi propuštale prilike za spasenje nečijeg života.

(Telegraf.rs)