Kristina je iste godine izgubila supruga i ostala nepokretna: "Ćerka me samo jednom pitala da li ću prohodati"

Foto: Privatna arhiva

Od bezbrižne porodične idile sa malom bebom, život Kristine Grbović iz Čačka 2016. godine pretvorio se u grčevitu bitku za preživljavanje. Prvo joj se te godine suprug iznenada razboleo i preminuo, a njena ćerkica Magdalena je samo 14 dana nakon očeve smrti napunila prvih godinu dana. Potom je i Kristina, dva meseca posle smrti supruga, doživela tešku saobraćajnu nesreću. Povrede su bile toliko ozbiljne, da su se lekari dugo borili da je spasu.

- Prelom kičme, prelom četiri rebra, probijena plućna maramica i jak potres mozga - nabraja nam Kristina kao da se ne radi o njenom telu. Nabraja nam povrede koje je odavno prihvatila i sa njima saživela.

Preporučujemo

Kada se probudila, lekari su ćutali, a ona ih ništa nije pitala. Kaže, znala je u tom trenutku da više nikada neće moći na noge.

- Saznanje da više neću moći da hodam uopšte nisam tragično doživela, i to je mnogima fascinantno. Nisam sebi nijednog trenutka davala prostora za padanje, očaj ili depresiju, jer sam smatrala da bi to bilo jako sebično pored Magdalene koja me je čekala kod kuće, pored moje porodice koja je bila, i danas je, moja najveća i bezuslovna podrška, pored mojih divnih prijatelja zahvaljujući kojima sam takođe probila mnoge barijere koje su bile preda mnom - iskreno nam priča ova neverovatno jaka i hrabra žena.

Ipak, njen život se tada jeste promenio iz korena. Trebalo je vremena da se navikne i nauči da funkcioniše u tom stanju, a to nije uvek bilo lako.

- Na padove nisam gledala kao neuspeh, već sam se posle njih još više trudila. Prvo što sam želela nakon dolaska sa rehabilitacije, na kojoj sam bila osam meseci, je da brigu o Magdaleni preuzmem ja, jer su to, dok sam bila na rehabilitaciji, to činile njene bake. To mi je nekako najteže i padalo. Uvek je bio prisutan osećaj griže savesti jer sam propustila njene prve korake kao i još dosta stvari - priseća se Kristina.

Sledeći korak je bila vožnja auta. Samo pet meseci po povratku kući Kristina je počela da vozi. Kako, pitamo je u čudu, a ona opet odgovora kao da priča o najobičnijoj stvari na svetu.

- Imam auto sa prilagođenim ručnim komandama koji mi mnogo olakšava život. U međuvremenu sam našla sisteme za usisavanje, raspremanje kuće, peglanje, kuvanje, za sve ono što radi i svaka druga žena. Danas Magdalena i ja živimo same i sama vodim brigu o njoj, idemo same u kupovinu, kod prijatelja, u park, vozim je u predškolsko… - priča ona.

Magdalena je, kako njena mama ponosno voli da kaže, čovek u malom. Pametno je i razumno dete. Mamu je samo jednom pitala da li će ikada moći da hoda i posle toga isto pitanje više nikada nije ponovila.

- Za nju moja kolica ne predstavljaju ništa neobično jer zna da iako je mama u njima, nas dve možemo sve! Samo jednom me je, kada je bila mala, pitala da li ću nekada moći da hodam, rekla sam joj da verovatno neću moći, ali da nas to neće sprečavati da radimo šta god poželimo i odemo gde god poželimo. I to je zaista tako, samo što neke stvari radimo na neke naše načine. Njen osmeh, njeno razumevanje, njena zrelost su meni dovoljna potvrda da je srećno i zadovoljno dete - ponosno zaključuje Kristina.

Hrabra majka i žena bez problema nosi i brojne druge titule: predavač je na projektu "Još uvek vozim" koji za cilj ima povećanje bezbednosti u saobraćaju mladih, član je Upravnog odbora Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, polaznica Akademije mladih lidera pri Nacionalnoj Organizaciji osoba sa invaliditetom, ambasador nemačke ortopedske kuće Ottobock, a od pre godinu dana i članica stonoteniske reprezentacije Srbije.

Na pitanje, šta joj je najteže, kaže kao iz topa:

- Bez trunke lažne skromnosti- NIŠTA! Ne postoje za mene teške stvari, postoje možda samo strahovi. Neki od njih su, recimo, da li ću uspeti da od Magdalene napravim dobrog čoveka i izvedem je na pravi put jer je to u današnje vreme veliki i najvažniji zadatak za svakog roditelja - govori nam na kraju.

Kristina ima i poruku za svoje saborce:

- Ono što bih poručila ljudima koji su u istoj ili sličnoj situaciji je da nikada ne odustaju, jer svaki dan je vredan, u svakom danu postoji nešto lepo, samo ako imamo volju da to pronađemo… U moru lošeg pronađite kap lepog. Moje more lepog je Magdalena, porodica, prijatelji, a šta vi birate da bude vaše - pita nas sve na kraju, a ako želite da joj odgovorite, napišite i vi vašu poruku u komentaru.

(Telegraf.rs)