"Umetnica mora da bude Arijevka": Ove reči bolele su Natašu koja je sada operska diva i šalje snažnu poruku

"Glavna operska umetnica mora da bude Arijevka", bile su reči koje su Natašu Tasić Knežević, jednog od najtežih dana u njenoj karijeri, u trenutku potpuno porazile. Dogodilo se to pred samu premijeru, za koju se predano pripremala. Priseća se da se nakon toga po kiši vraćala kući dok su joj strašne reči odzvanjale u glavi.

Prošlo je od tada nekoliko godina. Nataša je danas operska diva, profesorka solo pevanja, solistkinja Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i borkinja za prava Roma, ali i svih onih koji su na neki način diskriminisani. O tome kako je uspela da istraje na svom putu, kao pripadnica romske nacionalne manjine, sada govori sa dosta uspomena i emocija.

Nedelja solidarnosti i borbe protiv rasizma i rasne diskriminacije, koja se obeležava u periodu od 21. do 28. marta, bila je povod da sa Natašom razgovaramo o njenom putu, iskustvima i oblicima diskriminacije sa kojima se suočavala.

Kako objašnjava za Telegraf, zahvaljujući svojoj porodici, od ranih dana je bila zainteresovana za umetnost. Diplomirala je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu sa prosečnom ocenom devet, a uporedo je studirala Saobraćajni fakultet.

- Mogu reći da je taj period školovanja bio veoma zanimljiv. Sestra i ja smo htele da se usavršavamo i kroz neke neformalne oblike, kao što su odlasci u pozorište, posećivanje galerija, učenje stranih jezika, čitanje, likovne i literarne sekcije... Želele smo da što više naučimo i saznamo - priča Nataša za Telegraf.rs.

- Studirala sam dva fakulteta, ali bilo je jako teško jer je to bio neki period posle bombardovanja. Morali smo da radimo uporedo, pa sam jednostavno došla pred to da se odlučim kojim putem ću ići. U jednom trenutku otišla sam u crkvu, pomolila se i rekla: "Gospode, uputi me, jer ja sama ne mogu da pronađem svoj put". I tu je bilo bio naš prijatelj, sveštenik, koji mi je reko: "Nataša, završi akademiju, Bog ti je dao talenat". U svemu postoji neki put na koji te život navede, pa čak i ako bežiš od njega.

Porodica je stajala uz nju u svemu, kako tada, tako i danas. A trenutaka kada joj je podrška značila bilo je mnogo.

- Opera je za mnoge elitna umetnost. Za mene je to umetnost koja pripada svima, od prosjaka do cara. Međutim, na početku mi  je rečeno da ne mogu tim da se bavim jer me naše društvo ne bi prihvatilo u Mocartovim operama gde su uglavnom plavuše. To je strašno. Kasnije sam saznala, dok sam studirala, zahvaljujući mojoj profesorki Sonji Marinković, da je jedna od najvećih "vagnerijanki" bila Džesi Norman. Ona je napravila bunt u posleratnoj Nemačkoj, kada je izvodila Izoldu. Izolda je, inače, princeza, plavuša, sa severa. Tako da, ako se takav bunt mogao desiti u tom trenutku, kada je ceo svet bio u rasulu, shvatila sam da je moguć i kod nas.

Da umetnost nije pošteđena stereotipnog predstavljanja, kako Roma, tako i drugih društvenih grupacija, Nataša je osetila na svojoj koži.

- Sećam se, spremala sam jednu predstavu, a onda mi je pred samu premijeru rečeno da ne mogu da pevam tu ulogu zato što glavna operska umetnica mora da bude "Arijevka". Ja nisam bila takva. Sećam se da je padala kiša. Stajala sam na stanici, nisam mogla da otvorim kišobran. Sat vremena sam stajala mokra i plakala. Tek tada sam se setila da pozovem muža da dođe po mene. Bilo je to strašno iskustvo. Ta "Arijevka" mi je i danas ostala u sećanju. U početku vas porazi to. Bude toliko teško da se čovek može zamrznuti - priseća se Nataša.

Trenutak kada je odlučila da ustane i postane glas svih žrtava različitih oblika diskriminacije, bio je kada je na svet donela novi život.

- Onog trenutka kada sam se porodila shvatila sam da ako ja budem ćutala i moje dete će isto tako da prolazi. I ne samo moje, nego i druga deca, da nikakvu budućnost neće moći da imaju. Shvatila sam da, ako nastavim da spuštam glavu i sanjam neki lepši svet, taj svet se neće desiti, već moram da krenem da radim da bi svet postao malo bolji.

Nataša tako nije ostala nema ni nakon incidenta koji se desio 2018. godine u jednoj prodavnici u Novom Sadu.

- Taj dan sam otišla u pozorište u šest ujutru, zaboravila sam hranu, imala sam samo flašicu sa vodom. U dva popodne mi se završila proba, išla sam da kupim indijski orah, budući da ne smem da jedem bilo šta sa glutenom. Ušla sam u prodavnicu, sa vrata sam pitala da li imaju to, pošto nisu imali okrenula sam se da izađem. Onda je zapištalo - priča Nataša.

Priseća se tada situacije kada su je zaustavili na izlazu i krenuli da je pretresaju. Samo nju.

- Nije mene povredilo to što sam morala sve da vadim iz torbe i da me pretresaju, nego to što su neki stariji rekli: "Znamo mi veoma dobro zašto si ti došla ovde". Znate onu scenu iz filma "Ko to tamo peva?", kad kažu: "Znamo mi veoma dobro ko ovde krade?". Odjednom mi je samo pao mrak na oči. Tada sam prvi put progovorila šta mi se dešava. Pitala sam zašto ne i pretresaju druge. To su onda dupli standardi. Žao mi je što se sve to desilo, nisam htela nikoga da okrivim, ali sam shvatila jednu činjenicu - mnogi prolaze gore nego ja. Njihove priče niko ne čuje. O ovome se čulo zato što se ja bavim javnim poslom. Što bi rekao jedan moj prijatelj režiser - ljudi bi najviše voleli da sediš u ćošku Knez Mihajlove i da pružiš ruku. Ali ja to sebi nisam dozvolila. Niko ne čuje priče koje se dešavaju ljudima koji žive na margini društva - dodaje Nataša.

O diskriminaciji u umetnosti

Rasa, rod, fizički izgled, starosna dob, samo su neki od nivoa na kojima se diskriminacija dešava, čak i u umetnosti, tvrdi Nataša.

- Svi smo mi različiti na svoj način i svako od nas je lep baš zbog te različitosti. U poslednje vreme se svuda pojavljuje taj jedan talas uniformisanosti, gde su svi skoro isti i to nas dovodi u zabludu, gde ljudi koji nisu slika i prilka nekih modela počinju da sumnjaju sebe i destabilizuju svoje samopouzdanje. To dovodi i do gubitka posla. U umetnosti je mobing teško dokazati. Ukoliko jedna osoba ne nastupa dovoljno koliko mu je zakonom regulisan položaj na radnom mestu, to može tu osobu da dovede da počinje da sumnja da se prema njoj vrši neka vrsta diskriminacije. Na primer, ako neko radi na nekoj predstavi tri meseca, vuče probe svakodnevno i onda se ta osoba skine sa premijere i dodvede se neko drugi ko nije bio u tolikoj meri prisutan, to je isto diskriminacija. Svaki rad i svaki trud, treba da bude nagrađen, da se ceni nečija volja, angažman i požrtvovanost.

Objašnjava da se situacija, sa dolaskom mlađih generacija polako popravlja, ali da je pred društvom i dalje dosta posla u oslobađanju od stereotipnih predstava.

- Stariji umetnici su i dalje rezervisani za taj elitizam. To ne vodi ničemu. Želeti bolje, truditi se i raditi svaki dan da bi nešto promenio nabolje. Mislim da je to velika prekretnica i da su mlađi to shvatili. Imamo fantastične mlade režisere, mlade glumce, pevače, muzičare, koji žele vide i hoće da menjaju svet nabolje.

- Treba da se dešava intervencija kao svuda u svetu. Mi imamo dobre zakone, ali je njihova primena manjkava u smislu da ih pojedinci tumače kako hoće. To treba da se promeni. Moguće je - dodaje ona.

Kako kaže, sa publikom je uvek "na ti" i da sebe često voli da nazove "ženom iz naroda".

- Publika samo gleda interpretaciju. Nikada nisam imala problema sa publikom i obožavam ljude. Energija je uvek dobra.

Ključ je da se ljudi oslobode straha, dodaje ova hrabra žena.

- Ja se, na moju sreću ili nesreću, nisam plašila, zbog čega i danas trpim neke posledice. Ali ja nisam neko ko može da prećuti stvari koje su dovoljno vidljive, na one pored kojih ne nemoguće proći, a ne zapitati se: Zašto?

- Mladim ljudima koji su na bilo koji način "drugačiji" ili kojima je teško da se probiju bih htela da poručim da uvek moraju da veruju. I da čine dobro. Uvek. To je jedini put.

Najčešće pritužbe na osnovu nacionalne pripadnosti

U Srbiji danas, pritužbe na rasnu na rasnu diskriminaciju nisu česte, ali to ne znači da pojedinačnih incidenata nema, navodi za Telegraf poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković.

- Važno je naglasiti da svaki, pa čak i izolovani i pojedinačni slučaj rasizma mora naići na osudu javnosti i adekvatno sankcionisanje. Treba imati u vidu da Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije, odbacuje teorije koje se zasnivaju na postojanju različitih  rasa, budući da sva ljudska bića pripadaju istoj vrsti. Međutim, u svojim preporukama zadržava termin "rasa" kako osobe koje se uopšteno doživljavaju kao pripadnici druge rase ne bi bili isključeni iz zaštite koju pružaju zakoni - kaže Janković.

Dalje, doda je i da domaći Zakon o zabrani diskriminacije, za razliku od pojedinih evropskih zakona, sem rase i boje kože, kao lična svojstva prepoznaje i nacionalnu pripadnost i etničko poreklo kao odvojene osnove diskriminacije, zbog čega postoji mogućnost da se diskriminacija sagledava i na nju reaguje na mnogo precizniji način.

- Iako onih za rasizam praktično i nema, pritužbe po osnovu nacionalne pripadnosti i etničkog porekla su među prvih pet po učestalosti koje se podnose Povereniku i najčešće je reč o diskriminaciji pripadnika romske nacionalne manjine. Negativni stavovi i predrasude prema Romima neretko se ponavljaju, čemu smo svedočili u više lokalnih sredina u kojima su ispisivani diskriminatorni grafiti, plasirane negativne objave na društvenim mrežama pa čak maltretirani ljudi u svojim naseljima od strane nekih samoproklamovanih grupa. Zbog diskriminacije Roma, naša institucija podnosila je više krivičnih i prekršajnih prijava i vodila je, upravo u toj oblasti, najviše strateških parnica, čak osam. Reč je parnicama koji su naš važan instrument, koji koristimo onda kada želimo da doprinesemo pravilnom tumačenju i doslednoj primeni antidiskriminacionih propisa.

Edukacija, dobra zakonska regulativa, razbijanje stereotipa i predrasuda i istinsko razumevenje da "drugačije" i "nepoznato" nije opasno i nepoželjno, već ogroman potencijal u kojem se međusobno nadograđujemo, jedini je put ka smanjenju diskriminacije, podseća poverenica.

- Iako verujem da za učenje i pozitivne promene nikada nije kasno pažnja treba da bude na deci. Ravnopravnost, tolerancija, razumevanje, poštovanje drugog i drugačijeg mora da se neguje od najranijeg detinjstva. To svakako može biti dvostruko korisno, da nam obezbedi da u budućnosti imamo tolerantne generacije, a i da nekim roditeljima, koji su možda propustili ove lekcije, pružimo mogućnost da svoje stavove koriguju uz decu. To je naša odgovornost, ali i jedini način da ostanemo na putu izgradnje demokratskog, tolerantnog i otvorenog društva kakvom težimo - dodaje Janković.

(Telegraf.rs)