Mila je pre 2 godine htela da skoči sa sprata Dečije bolnice: Na istom mestu mamama je poslala emotivnu poruku

Foto: Privatna arhiva

Mlada majka Mila Stanković Petrović koja je pre dve godine izgubila sina Dušana, a onda krenula da skoči sa sprata Dečije bolnice u Novom Sadu, napisala je emotivan i topao transparent i otvorila ga pod prozorima iste te bolnice.

Na njemu je pisala predivna poruka ženama koje sada prolaze kroz istu borbu: "Nisi sama. Sve će biti u redu. Bićeš dobro. Iako sada nisi. Samo veruj. Biće tvoja beba dobro. Prošli smo isto 2020. S velikom ljubavlju Mila, Vuk i Vukan Stanković."

Preporučujemo

Žene iz bolnice takođe su reagovale emotivno. Kako je Mila napisala, slale su srca, fotografisale... To malo njima je u trenutku bilo sve, opisala je Mila.

- Reakcije su bile fenomenalne. Кako nikoga nije bilo na terasi 4. sprata, pomerili smo se nekoliko koraka dalje - na neonatologiju. Sedele su žene. Ženeeeee, doviknuh. Razvijam hamer papir. Vuk drži jednu stranu, ja drugu:

- J l' vidite? - pitam ih.

- Daaaa, hvala vam puno - kažu. 

Neko nam je poslao srce, neko se oduševljavao...

- Moramo da slikamo. Stanite. Četiri, pet telefona je bilo usmereno ka nama. Uz osmehe. Obostrane. I tako... Uslikaše nas. I mi njih. Dirnuti. Stvorio se predivan osećaj u duši koji nikad neću zaboraviti. Ista ona uteha i nada koja me je za tren zaustavila od odustajanja... Moje divne profesorke sociologije - napisala je Mila.

Tako je i nju samo jedna rečenica, napisana u pravom trenutku, sprečila da skoči sa zgrade bolnice u najtežem trenutku. Milina priča potresla je celu Srbiju.

- Pre dve godine, u ovo vreme, naš sin Dušan je, baš u toj bolnici, na odeljenju intenzivne nege ležao, boreći se za svoj životić. Tada mi je bilo izuzetno teško, potpuno sam psihički pala ne znajući šta ću zateći na svaka tri sata, koliko sam mu dolazila. Nisam znala da li ću ga dočekati živog. Na kraju, u julu je izgubio svoju bitku - počela je potresnu ispovest Mila, i nastavila:

- Jedan dan, tokom tog boravka tamo, toliko sam psihički potonula, poneo me je užasan vir. Izašla sam na terasu, nakon završene posete svom sinu... I poželela da završim sa svojim životom. Tada mi ništa nije imalo smisla jer on nije bio dobro. Jer mi niko nije davao nadu da će biti dobro. Sem mog muža, mojih kolega, profesora, nekoliko poznanika... Jer mu nisam mogla pomoći. Ali baš kad sam poželela da skočim, osećala sam se toliko... Samo. Svi su utihnuli. A najviše... trebao mi je neko... da li kroz reč, poziv... poruku. Kroz bilo šta.

Telefon je ćutao, iako je deset minuta pre toga zvonio na svakih pet. Baš tad, kad se desio pad, sve je prestalo. Doduše, pad ne može da bira kada će nam se dogoditi. Tišina je nastupila. Svest mi se potpuno zamračila. Ništa sem tame nisam videla, iako mi je sunce išlo direktno u oči na toj terasi... Nije moglo da probije taj očaj koji sam osećala. Očaj i nemoć. Bezizlaznost. Na tom četvrtom spratu.

Zatvorila sam oči i razmišljala da je krajnje vreme da završim. Samo sam želela da prestane da boli. Da prestanu da mi oni doktori tamo ruše nadu koju sam sa toliko ljubavi i vere gradila. Bolelo je svako rušenje.

Elem. U tom momentu kada sam zatvorila oči i rekla sebi da će se za par sekundi sve završiti... Zazvonio je telefon. To je bila moja profesorka sociologije. Napisala mi je: "Mila, kako ste?" Zvuk te poruke me je trgao. Otvorih oči. Povukla sam se unazad. Imala sam osećaj da su zapravo dve osobe bile tu. Jedna Mila koja želi da skoči, a druga koja iz prikrajka to gleda i nema ni mrvicu snage da joj kaže jednu jedinu reč. Ma jedno slovo... Da se ova koja želi da skoči oseti živom i da odreaguje - napisala je ona.

O smrti sina Dušana rekla je da je njen zdrav dečak sa mesec i po dana udahnuo mleko, te da je hrana otišla u pluća umesto u stomak. Da je od 12. aprila do 28. jula trajala borba, ali da je preminuo. Kada je bio u bolnici, prvi put je pomislila da se ubije.

- To je bila samo namera, primakla sam se i ništa nisam preduzela, ali kada je preminuo tog 28. jula dan nakon toga i dan posle sahrane bili su mi vrlo kritični. Drugi put sam pokušala samoubistvo. Ovoga puta stvarno pokušala u smislu da sam uzela nož i primakla ga vratu. Muž je dotrčao i to video. Nož je pao i čuo se zvuk udarca o pločice. Taj zvuk me je trgao i pomislila sam da je đavo odneo šalu - kaže opisujući drugi put kada je umalo digla ruku na sebe.

Tada je shvatila da nema više bežanja i da je poslednji čas da potraži pomoć. Drugo dete, Vukana, rodila je 2021. godine.

- Moje proleće u jesen, ljubav svih mojih ljubavi i dugu ovog mog malog svemira. Satkanu od njega i socijalnog rada kojeg studiram. To su moje večne radosti - poručila je za Telegraf.

Proslavila je i apsolventsko veče na koje je otišla sa Vukanom, a sada i drugim ženama poručila da nisu same. I da ne treba da koraknu preko ivice, jer ih s ove strane uvek čeka neko za novi početak.

(Telegraf.rs)