"Jelena, budi se! Nesreća! Saša!" Njihova priča kida srca! Sanjali budućnost, a jedna noć srušila je sve snove

Ljubavna priča Jelene i Aleksandra iz Rume, koja je tragično okončana i danas izaziva uzdahe i suze u očima. Oni su bili mladi i lepi, bili su zaljubljeni par koji je sanjao čistu sreću i sve ono najsjajnije što u životu može da se desi. Umesto toga život je Jeleni doneo tugu, koja ni danas, dve decenije kasnije, ne prolazi.

Za njihovu ljubav saznalo se na osnovu redova koje je Jelena napisala. Mi ih sada, uz njenu dozvolu, prenosimo u celosti jer je to zapis koji prezentuje pravu ljubav koja i dalje traje iako više nema njenog Saše.

Preporučujemo

Foto: facebook.com/hronike

Ovo je Jelenina priča:

"Rodio se 8. decembra 1973. godine. Živeo je na Bregu u Kraljevačkoj ulici. Zvao se Aleksandar Lukić, a ja sam ga jednostavno zvala - Saša.

Ako se za nekog moglo reći da je voljen i obožavan, onda je to bio on. Plenio je sve oko sebe prelepim osmehom, vragolastim pogledom i vedrim duhom. Kada bi ga neko pomenuo, svaka asocijacija je bila na šalu i smeh. Mnoge lepe devojke u našem gradu su uzdisale za njim.

Srela sam ga slučajno na jednoj rumskoj svadbi. Ni danas, posle toliko godina, ne mogu sebi da objasnim šta se desilo. Pogledi su nam se susreli, osetila sam obamrlost u celom telu, a onda je nešto nalik letnjoj oluji sjurilo krv u moje lice. Srce je divlje udaralo, a obrazi su mi goreli. Nije me ni primetio. Od tog dana on je postao sva moja želja, moja sreća i moja ljubav...

Pratila sam ga, pokušavajući iznova i iznova da mu susretnem pogled. Znam, nasmejaće vas, ali ponekad sam po par sati šetala u blizini njegove kuće u nadi da ću ga sresti. Radio je na Larikovoj pumpi. Pogađate gde sam uvek sipala gorivo? Jednom sam ga ugledala kod frizera. Sela sam na stolicu pored njega i skraćivala kosu. Kosa je padala po podu, ali nisam marila, jer sam dobila pola sata provedenih sa njim iako o tome ništa nije znao.

Organizovala sam da dođe na rođendan kod moje tetke. Bio je iznenađen pozivom, ali je došao. Kada sam stala pred njega i pružila mu ruku, sve mu je bilo jasno.

"Ti mala..." - nasmejao se - "stalno nalećem na tebe".

Tako je počela jedna kosmička i vanvremenska ljubav. Jedan osećaj koji je samo čovek kao Saša umeo da pruži. I sada kada mislim o njemu uverena sam da je on bio "dar sa neba" i čovek izvan ovog sveta. Anđeo. Nikad nisam bila srećnija. Maštali smo o zajedničkom životu.

"Leco, sanjao sam noćas belu leptiricu. Hteo sam da je uzmem u ruke, ali kad sam je dodirnuo, njena krila su se raspršila. Ruke su mi bile ispečene. Šta to znači?" - postavio mi je čudno pitanje.

"Ne znam" - rekla sam - "a da ti nisi sanjao neku drugu devojku?"

"Ne! Ti si sve ono o čemu sam oduvek maštao. Da li me voliš koliko ja tebe?" - glas mu je bio čudan.

"Volim te više od života" - rekla sam iskreno.

"Ostaješ da gledamo film?" - upitao je.

"Ne. Idem kući. Vidimo se sutra" - gledala sam ga ravno u oči.

Snažno me je zagrlio. U momentu mi se učinilo da sam osetila jecaj. Otišla sam.

"Jelena, budi se..." - majka je plakala - "Nesreća! Saša!"

Foto: facebook.com/hronike

Te nedelje 5. juna 2005. godine osećala sam da se ruši ceo moj svet.

"Stradao je", "Eksplozija u kući", "Strašno. Kažu da je plin","Odvezli su ga u Beograd".

Kao kroz maglu gledam ljude oko sebe. Neko me drži za ruke. Nešto mi govore. Gluva sam. Nema sam. Vidim Sanju, njegovu sestru. Svi plaču. Gledam srušen zid njegove sobe. Gubim se. Tonem. Mrak.

U bolnicu je primljen sa opekotinama po celom telu. Lekari su rekli da nema nikakve šanse. A onda se rodila nada. Došla sam u posetu. Čula sam ga kako priča.  Šalio se sa sestrama.

"Leco!" - nasmejao se kada sam ušla.

"Blesavko moj!" - gušila sam suze, želeći da me vidi hrabru.

"Hajde mala, nemoj slučajno da si cmizdrila" - šalio se - "kažu da će me krpiti kožom sa Goranove i Slobine guze".

"Rekli su da mi, žene, ne možemo donirati kožu" - reših da ga uozbiljim.

"Znam da bi ti za mene dala" - nasmejao se.

"I kožu. I srce. I krv. I sve... Dala bih i život" - pomislih.

Kada sam došla 12.juna, on je ćutao. Sela sam kraj njega.

"Leco, dolazi voz po mene. Uskoro moram poći"

Oblio me hladan znoj. Saša je dušu ispustio sutradan. Sve je stalo. Srušio se naš svet. Prošlo je 20 godina od tada.

Ako ste nekada čitali ili zamišljali kako izgleda prava i večna ljubav možda će vam ova priča pomoći da razumete kako se osećam. Jer ja ga i sada volim.Ponekad legnete sa osmehom, a već sledećeg dana se budite u noćnoj mori. Nikada ne znate kada nekog vidite poslednji put. Zato se volite. Grlite. Ljubite. Svaki dan. Po ceo dan.

I dok spuštam ružu na mermerni prag njegove večne kuće, pomislim kako mnogi ljudi ne dožive ovakvu ljubav. A to je možda i veća tragedija od ove koja se meni desila. Spavaj mirno moj dobri Saša. Do večnosti tvoja. Jelena".

Foto: facebook.com/hronike

Dvadeset godina kasnije Jelena i danas voli njenog Sašu, posećuje njegov grob i seća ga se. I dok bol živi u srcu, ona smatra da to možda i nije najveća tragedija koja može čoveku da se desi.

Ova tragična priča izazvala je niz komentara ispod slika zaljubljenih Jelene i Saše, koji su zaista bili lepi, oboje plavi, oboje nasmejani. A u opisu tih slika ostala je rečenica, koja ukratko sažima tugu i sreću i ljubav koju, na sreću, većina ne može ni da zamisli.

- Tragičan kraj jedne velike ljubavi, ostao je u sećanju mnogih Rumljana. Jelena i Saša se uprkos svemu nisu rastali. Oni samo žive na jedan drugi i suptilniji način. U vremenskom procepu koji će kad tad ponovo spojiti njihove duše - piše za kraj.

(Telegraf.rs)