Još jedan pacijent je skočio sa prozora bolnice: Kako bolesne da vratimo sa ivice i zašto to već ne radimo?

Foto-ilustracija: Shutterstock, Milena Đorđević

Proteklog vikenda dva pacijenta izvršila su samoubistvo skokom sa zdravstvenih ustanova, a to opominje, koliko je bolesnicima neophodna stručna psihološka pomoć dok su hospitalizovani, kako bi se ove situacije predupredile. Profesor dr Slavica Đukić Dejanović, neuropsihijatar, kaže da bi takvu pomoć pored bolnica, kao što je bio slučaj sa crvenim kovid zonama, trebalo da ima svaka mesna zajednica, eventualno opština.

- To bi bilo poželjno, a još važnije od toga je da rano otkrijemo depresivnost, da ona nikada ne dođe do te dubine, koja vodi u poraz, jer je svako samoubistvo poraz za porodicu, rodbinu, ali i za nas terapeute - počinje razgovor za Telegraf.rs prof. dr Đukić Dejanović.

Preporučujemo

Ona navodi da statistike kažu da su ponedeljak, početak meseca i početak sezone termini kada je suicidnost izraženija.

- Jer, depresivni bolesnik se jako muči. On nema volju za životom, i svaki novi početak dana, meseca, sezone, godine za njega je jedan od rizikofaktora - kaže profesora.

U nedelju je naime jedan pacijent skočio sa Prve hirurške klinike univerzitetskog kliničkog centra Srbije, a drugi je samoubistvo izvršio skokom sa Opšte bolnice u Pirotu.

Naša sagovornica kaže da se psihoonkologija, nova grana medicine, još razvija i u svetu.

- Kod nas psiholozi koji daju psihološku podršku imaju savetodavni rad kod onkoloških bolesnika. To funkcioniše kao jedna grana, ali ta granična terapija nije dobro razvijena ni u svetu a ni kod nas. Ali, morali bismo pratiti korake ka razvoju te vrste psihološko-psihijatrijske pomoći i stručnog rada zbog toga što su neretki bilansi među pacijentima koji se razbole i za njih je poslednja kap saznanje da su bolesni. Za samoubistva je tipična, takozvana, indukcija. Jedno samoubistvo prosto provocira ljude koji, takođe, razmišljaju da njihov život nema smisla i da bi možda bilo korektno prekinuti taj život. Zbog toga mediji snose izuzetnu odgovornost kada informišu o ovoj temi. Takozvana indukovana samoubistva ili serija samoubistava nisu retkost ni kod nas, ni u svetu - kaže prof. dr Đukić Dejanović.

Ona ističe da se mnogo više stručnog rada, a ne onog humanog, mora infiltirati u naše zdravstvene ustanove.

- Ali, ne samo u njih, nego i u svim mestima gde mi živimo. Tamo gde živimo, mi se tu razbolimo, i odatle težinom života odlazimo u bolnice. Taj momenat odlaska u bolnice samo je završna kap. To znači da u jednicima lokalne samouprave treba da postoje timovi podrške, i centri za mentalno zdravlje koji su počeli kod nas da se osnivaju ali nas je korona u tome omela. To su vrlo dragocene institucije. Dobro je da svaka sredina ima mogućnost savetovališnog rada i da tu budu i socijalni radnici i psiholozi i psihijatri, i ljudi iz obrazovanja i organi policije koji znaju gde se događaju određene nepogodnosti, gde ljudi teško žive, gde ima teških bolesnika koji mogu dići ruku na sebe. Potreban je taj zajednički timski rad, savetovalište, u svakoj mesnoj zajednici ali to prosto kadovski nije moguće. Trebalo bi svaki grad da ima mesto gde neko, kome se težina života prikuplja, taloži, može u bilo koje doba, 24 sata da pozove i da dobije odgovarajući stručni savet - objašnjava naša sagovornica.

Samo po pozivu lekara

Na pitanje koliko često psihijtari i psiholozi pričaju sa takvim pacijentima u bolnicama kaže da se to svodi na to da ordinirajući lekari, koji ih leče od nekih somatskih bolesti, pozovu psihijatra na konsultaciju.

- Psihijatar obavi pregled, ordinira terapiju i odlazi. Bilo bi dobro da bar odeljenja na kojima se leče one osobe koje su u većem riziku - od teških onkoloških bolesti, hroničnih oboljenja, od oboljenja koja u svojoj kliničkoj slici imaju depresiju kao što je Parkinsonova bolest, a nisu retke ni depresivne manifestacije kod dijabetičara. Dakle, tamo gde su frekventnost i rizik veliki, bilo bi jako dobro da svaki pacijent koji je ozbiljnije bolestan, bude podvrgnut i ima mogućnost  komunikacije sa stručnjacima. Psihološka pomoć je potrebna pacijentima i na drugim odeljenja ne samo na psihijatriji - navodi prof. dr Đukić Dejanović i dodaje:

- Jako je važno da ih ima u onkološkim timovima, u konzilijumima kod prekida trudnoće, teških ginekoloških oboljenja. Obavezno bi trebalo da bude uključen psiholog,  a kada on oceni da je potreban psihijatar, onda i psihijatar. Jer, jako je važno na vreme otkriti osobu u riziku. Ako je ona već rešila da digne ruku na sebe a nije psihijatrijski bolesnik, ona će to učiniti.  Treba uhvatiti depresivnost u ranoj fazi. Treba ljude učiti da prepoznaju sopstvenu depresivnost.

Depresivan bolesnik, prema njenim rečima, ima vrlo specifičan aspekt.

- On ima mrguda na čelu koji je specifičan. On ima nabore na kapcima. On uzdiše i bez razloga za nas ostale. Njegove mimike često nema dovoljno. Oni retko plaču a plaču bez razloga. Dva osnovna pitanja postavljamo osobama za koje sumnjamo da su depresivne jesu - da li ste izgubili volju i raspoloženje, i drugo, da li ste izgubili interesovanje za one sfere života koje su vam ranije bile bitne - čitanje novina, knjiga, gledanje serija... Ako imamo pozitivan odgovor na bilo koje od ova dva pitanja, onda osoba klizi ka depresivnosti i mora biti u fokusu naše pažnje. Ako u početku otkrijemo takvu osobu onda ona ne upada u teže forme depresije i može da živi potpuno normalno. Suština je u prevenciji, u podizanju zdravstvene pismenosti opšte populacije. Zdravlje je i mentalno zdravlje, a zdravo raspoloženje je deo zdravlja - zaključila je prof. dr Slavica Đukić Dejanović za Telegraf.rs.

(Telegraf.rs)