Lajoš Lukači već 35 godina brine o petrovaradinskom "pijanom satu": Dođem, navijem i to je tako od 1988.

Foto: Marko Jovanović

Novosađanin Lajoš Lukači više od tri decenije brine o dva i po veka starom mehanizmu sata na Petrovaradinskoj tvrđavi. Jedan od najprepoznatljivijih simbola grada, preživeo je osvajačke ambicije različitih imperija i surovu narav prirode, pa i danas, uz Lajoševu pomoć, odoleva zubu vremena, navodi RTS.

Ni snežni aprilski dan nije sprečio Lajoša, kovača iz Novog Sada, da obiđe kulu sa satom. Zima ne prija mehanizmu, pa sat kasni, zbog čega ga mora ponovo naštelovati. To ga je vratilo u sećanje 35 godina unazad, kada se prvi put sreo sa njegovim mehanizmom.

Preporučujemo

- Propao je bio jedan zupčanik, napravio sam ja takav isti zupčanik, došao, zamenio, navio, podesio realno vreme, i pustio da radi. I sutradan sam isto došao, navio, pustio u pogon da radi, i to je tako od 1988. godine - seća se Lajoš Lukači.

Tokom godina učio je i o njegovoj istoriji. Sat je, kaže, poklon austrijske carice Marije Terezije, od koje su nekoliko godina ranije, meštani tadašnje Racke varoši, za 80.000 forinti otkupili status slobodnog kraljevskog grada.

Pijani sat, kako ga od milošte zovu lokalci zbog inverzne funkcije kazaljki, jer velika pokazuje sate, a mala minute, objašnjava potrebe i navike prvih Novosađana.

- Ako se stavimo u položaj nekog građanina od pre dva i po veka, koji treba da očita vreme na satu, onda je to njemu bilo zanimljivo sate da čita. Nije se žurilo ko danas, jao, dva minuta, pet minuta, jedan minut - ističe Lajoš.

Unutrašnjost kule otkriva nam srce mehanizma, i tajni kalendar istaknut na klatnu sata.

- Godina 1702. je početak izgradnje i verovatno godina postavljanja tog sata, zatim imamo godine koje nam govore o rekonstrukciji tog sata, naručito je važna 1837, 1941. godina kada udario u sahat kulu i naneo joj znatnu štetu, i 1952. godina kada je vojska napustila taj deo Petrovaradinske tvrđave, kada je ona postala otvorena za civilnu javnost - navodi Petar Đurđev, direktor Istorijskog arhiva grada Novog Sada.

Sat možda jeste stigao kao poklon, ali se gledanje u sat naplaćivalo na jedinstven način.

-   E sad kad je došlo ovo, onda se ubirao i neki poreščić – satarina, koji je doprineo za budžet iz kojeg se u svoje vreme održavao sat - dodaje Lajoš Lukači.

Od vremena kada je o njemu brinula vojska, do danas kada je on u Lajoševim rukama, mnogo je vode proteklo Dunavom, ali je sat ostao centralni motiv razglednica i fotografija koje kao uspomenu iz Srpske Atine nose tursti širom sveta.

(Telegraf.rs)