Krenuo je na bazen, seo na motor, a onda mu se život okrenuo: Milan je pre 16 godina ostao nepokretan

Foto: Društvene mreže

Tog 23. juna 2008. godine Milana su zvali drugari da dođe na bazen. Obukao je šorts i majicu, stavio peškir oko vrata i seo na motor. Nakon nekoliko minuta vožnje, tada osamnaestogodišnji Milan Srdić doživljava nezgodu iz koje jedva ostaje živ, ali sa posledicama. On danas širi svest o bezbednosti u saobraćaju i pomera sve granice.

Milan Srdić (34) je u junu 2008. godine krenuo na bazen nakon što je završio svoje svakodnevne aktivnosti. Prijatelji su ga pozvali i pred njihovom upornošću da dođe Milan je popustio, iako je, kako kaže u početku negodovao. Seo je na motor i nedugo zatim doživeo saobraćajnu nezgodu nakon koje ništa više nije bilo isto.

Preporučujemo

- Ja sam 23. juna 2008. godine završio svoje dnevne aktivnosti, jutarnji trening i vratio se kući. Zvali su me prijatelji i drugari da dođem na bazen i ja sam u prvi mah negodovao, ali su i bili uporni da dođem da sam ja popustio. U toj brzini ja sam prekinuo vezu, obukao šorts i majicu, peškir prebacio preko glave i seo na motor i krenuo na bazen. Na putu do bazena sam doživeo saobraćajnu nezgodu. U tom momentu nisam nosio ni kacigu ni zaštitnu opremu. Ništa. Motorom sam upravljao u šortsu i majici. Pokušao sam da se provučem između ivičnjaka i kombija, nisam hteo da čekam u redu i došlo je do kontakta i pada sa motora. Glavom sam udario o ivičnjak, leđima o banderu, probio sam glavu na dva mesta, mozak mi je dobio vazduha i bio sam reanimiran par puta i vraćan u život. Bio sam 48 sati ni na nebu ni na zemlji - kaže Milan.

Istinu o tome šta mu se dogodilo čuo je od svog oca kojeg je ugledao pored kreveta nakon što se probudio iz kome.

- Kada je prošlo 48 sati i kada sam bio van životne opasnosti, doktori su ustanovili da mi je polomljena kičma i da ne mogu da pomeram noge. Tada sam bio hitno prebačen na Banjicu u Beogradu. Tu sam i operisan, na Vidovdan 2008. godine i tek nakon buđenja tada iz anestezije video sam svog oca pored sebe koji je stajao i rekao mi "Milane imao si udes, ne možeš da hodaš, ali moći ćeš posle", tada sam saznao da imam problem - priseća se Milan.

Dane i mesece Milan je provodio u krevetu nepomično, sa jednog boka na drugi, a kada je prešao iz kreveta u kolica mislio je, kako kaže, da je ceo svet njegov.

- Ja u tom momentu nisam znao šta znači povrediti kičmu i kakve to posledice nosi, niti sam ja u tom periodu života sretao osobe sa invalididtetom i korisnike invalidskih kolica da bih imao neku percepciju šta to znči. Kada sam se probudio nisam znao ništa. Okej ne mogu da pomeram noge, ali tata je meni rekao da ću to moći posle i u glavi mi je bilo ajde pa vežbam i da radim pa će doći i to posle. Nekako je taj oporaravak je prolazio. Posle sam prebačen na Dedinje na Kliniku za Rehabilitaciju "Dr. Miroslav Zotović" i tamo sam dalje išao na rehabilitaciju. U tom prvom mahu ja sam ležao oko 2-3 meseca u krevetu nepomično, sa jednog boka na drugi bok. Meni je u tom momentu u glavi bilo 'daj samo da ustanem iz kreveta pa kako god bilo'. Kada sam iz kreveta prešao u kolica mislio sam da je ceo svet moj - priseća se Milan, a onda je, kako kaže, oporavak tekao korak po korak.

Gledajući ostale pacijente koji odlaze kući, Milan je gajio nadu da će doći dan kada će se i on oporaviti i prohodati, ali onda je kroz razgovor sa doktorima, terapeutima, medicinskim sestrama, shvatio da je istina skroz drugačija.

- Pričaš sa ljudima, sa pacijentimam, neki prohodaju pa odu kući. Ja sam isčekivao taj dan kada ću prohodati i vratiti se tom nekom svom životu, ali kako je već počeo da odmiče peti, šesti mesec, došla je i nova godina, a moje stanje se nije menjalo. U razgovoru sa doktorima, terapeutima i medicinskim sestrama sam dođeš do zaključka da je u nekih 90 odsto slučajeva to-to i da jednostavno to da menjamo ne možemo i da ostaje samo da gledamo kako da na najbezbolniji način to prihvatimo i nastavimo dalje. Ono što uvek naglašavam i govorim jeste da sam ja imao ogromnu podršku moje porodice, braće, sestara, baka, deka, stričeva, ujaka koji su bili uz mene kao i moji prijatelji sa kojima sam odrastao. Svi oni su od prvog momenta do dana današnjeg bili uz mene i davali mi vetar u leđa i mogu slobodno da kažem da sve ono što je Milan Srdić danas dugujem njima - kaže Milan.

Prvih šest meseci vraćao se na dan nezgode kada je nepromišljeno seo na motor i svestan je činjenice da 99 odsto ne bi bio korisnik invalidskih kolica da je imao na sebi svu zaštitnu opermu, pa poučen svojim teškim i bolnim iskustvom širi svest među mladima o bezbednosti u saobraćaju.

- Da sam imao kacigu u tom trenutku ne bih probio glavu na dva mesta i ne bih bio životno ugrožen. Povredio bih leđa, ali bi bila odmah sanirana ne bi moralo da se čeka da prođe neko vreme da budem van životne opasnosti da me uvedu u anesteziju to bi se odmah saniralo i 99 odsto ja ne bih bio korisnik invalidskih kolica. Da sam imao zaštitni pojas za leđa za motocikliste možda ne bih u toj meri ni povredio leđa. Koliko god mi mislimo da neće nama da nbama to neće da se dogodi, bolje da utičemo preventivno nego posle da trošimo vreme na opravak. Ja uopšte nisam razmišljao, ne samo tog dana, nego i svakih prethodnih trenutaka ja nisam nosio zaštitnu opremu, to za mene nije predstavljlo nešto veoma bitno. Ja sam mislio da stvarno znam da vozim taj motor i da ništa ne može da mi se desi. Prevashodno taj dan je bilo toplo, bilo je 40 stepeni, meni nije padalo na pamet da stavljam kacigu na glavu. Nisam uopšte razmisljao da meni to može da se desi i da posledice mogu da budu toliko fatalne - ističe Milan.

Milan je nakon nezgode uspešno završio Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, a potom se posvetio bezbednosti u saobraćaju i kao član Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije realizuje program "Još uvek vozim". On je na prvom sajmu "J=DNAKI" koji je 2019. godine organizovalo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja za realizaciju inovativnog programa "Još uvek vozim". 

Ovaj hrabri mladić trenira košarku u kolicima, a osvajač je brojnih medalja u atletici za osobe sa invaliditetom.

(Telegraf.rs)