Samo da mi srce izdrži da ponovo zaorem uzurpiranu njivu: Velimirov posed u Kosovu Polju pretvorili u javni WC

Foto: Telegraf / N. Zejak

Slučaj Velimira Krstića iz Kosova Polja samo je jedan u nizu od više hiljada imovinskih sporova Srba koje vode protiv uzurpatora u osnovnim sudovima tzv. Kosova.

Imovinu Krstića, njivu na tzv. Kvantaškoj pijaci uz put Priština - Kosovo Polje, prvo su bez bilo kakvog obaveštenja zauzeli pripadnici britanskog KFOR-a juna meseca 1999. godine.

Preporučujemo

Postavili su, kako iznosi Krstić, bazu uz obrazloženje da je u pitanju mirovna misija i da "imaju pravo“ da se "instaliraju“ na bezbednoj lokaciji s koje mogu u najkraćem roku intervenisati na terenu.

Foto: Telegraf / N. Zejak

"Mesecima kasnije pred jesenju setvu saznajemo, brat i ja, da nam je njiva površine oko hektar uzurpirana i od tada do danas, prvo sa Britancima, a potom sa opštinom Priština, i od nedavno sa sedmočlanom grupom privatnika koji su na našoj njivi otvorili pijačne radnje, a na jednom delu smetlište i javni WC, vodim bitku pokušavajući da vratim dedovinu“, priča Krstić, stavljajući na uvid stotine stranica prijava, tužbi i zahteva upućenih na adrese suda, tužilaštva i brojnih međunarodnih organizacija.

Krstić, koji je zbog povlačenja po sudovima sedam puta operisan, sa sedam ugrađenih "stentova“ živi s porodicom u kući izgrađenoj početkom šezdesetih godina prošlog veka i pripada jednoj od najstarijih i najbogatijih srpskih porodica u opštini Kosovo Polje, pa i šire.

Otimanje imovine Krstića, kao i velikog broja bivših zemljoposednika na Kosmetu počelo je u vreme Titove Jugoslavije, odmah po završetku Drugog svetskog rata i kako veli Krstić u završnoj je fazi u vreme nazovi "mirovnjaka“ od strane tzv. kosovskih vlasti.

"Posedujem kompletnu dokumentaciju, posedovni list i kopiju plana, na osnovu koje sam, zahvaljujući posredovanju norveških pravnika uspeo da u periodu do 2002. godine "uteram“ kiriju na mesečnom nivou od nekih 300 evra, ali od tada do danas uzurpatori koji su postavili desetak prodajnih objekata na mojoj zemlji bogate se bez centa nadoknade i što je još gore prete mi likvidacijom ukoliko nastavim da tužim“, ispoveda se Krstić.

Davne 2006. godine, posle bezuspešnog pregovaranja da "uđe“ u posed, Krstić je podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini i od tada do danas, nije dobio bilo kakvo rešenje.

"Dobijam jedino obaveštenja, čas iz suda, čas iz Agencije za privatizaciju i Posebne komore Vrhovnog suda tzv. Kosova, da nisu nadležni, odnosno da je upravo ona institucija koja mi je dostavila obaveštenje o nadležnosti druge ustanove odgovorna i nadležna u toj vrsti imovinskih sporova. I tako evo skoro dvadeset godina u krug me vrte“, prepričava Krstić, dodajući da je njegov slučaj samo jedan od nekoliko desetina hiljada sporova u kojima Srbi nastoje iz svoje imovine isterati uzurpatore.

Foto: Telegraf / N. Zejak

Pre tri godine Krstiću je dostavljeno obaveštenje da mora pokrenuti postupak pred Odelenjem Osnovnog suda Priština sa sedištem u Gračanici pošto su sada u nadležnosti tog odelenja sporovi Srba sa područja opštine Gračanica.

"Sporovi Albanaca se završavaju u najkraćem mogućem roku"

Nažalost, iako se ponadao da će to Odelenje postupati ažurnije, nastavilo se ćutanje, pošto do danas nije dobio ni "papir“ da je predmet u radu, a kamoli da je zakazano ročište.

"Znam da je problem to što je u pitanju zemlja u vlasništvu Srbina jer se sporovi Albanaca završavaju u najkraćem mogućem roku“, ističe on.

Dodaje da ga uz ćutanje pravosudnih organa plaši ćutanje policije i njihov "dil“ sa tužiocima.

"Još avgusta 2013. godine podneo sam prijavu policijskoj stanici u Gračanici protiv izvesnog Rustema Istogua i gle čuda, njima je trebalo više od godinu dana da mi dostave obaveštenje da ne mogu da uđu u trag okrivljenom, zbog čega je nadležni tužilac prijavu odbacio uz obrazloženje apsolutna zastarelost", navodi on.

Ne prete više, već se raspituju za zdravlje

Uzurpatori, o čemu Krstić uplašeno govori, u više navrata su mu kasnije direktno pretili likvidacijom, ali u zadnje vreme su stali jer su se raspitali za njegovo zdravlje.

"Računaju da niko posle mene neće imati snage niti hrabrosti da im stane na put i da nastavi da na sudu isteruje pravdu“, podvlači on i dodaje da je zbog svoje upornosti i odlučnosti da imovinu koju je njegov deda kupovao vrati u svoj posed došao u sukob sa porodicom posebno sa suprugom koja se plaši da će Velimir glavu izgubiti zarad zemlje koja je mnoge nadživela.

Poručuje da nema nameru da prodaje očinsku kuću i preostale njive na koje, oslonjene na Veliku pijacu i auto-put Priština - Skoplje, zajedno sa meštanima izlazi sa strahom zazirući od novokomponovanih biznismena koji koristeći moć i uticaj zaposedaju "sve što im za oko zapadne“.

Živi u nadi da će njegovo srce izdržati da bar još jednom izađe u "polje“ i zaseje njivu koja je hranila nekoliko generacija njegovih predaka, kao i njegovo troje dece i 12 unučića.

Ne želi da prebraja "odlučne“ Srbe spremne da istraju i istrpe zulum, ali podseća Kosovopoljce da bi morali staviti prst na čelo i upitati se "hoće li im sreću i spokoj doneti torbe pune evra i maštanje o dedovini i domu u kome su rođeni“.

(Telegraf.rs / N. Zejak)