Umrla baka Vida, njeno telo pronađeno u snegu nedaleko od kuće: Imala je jedan zavet

Umrla je baka Vida Korićanac iz Pekčanice, kod Kraljeva. Umrla baš onako kako je i živela, u brdskoj tišini, sa molitvama među šljivama. Njeno telo otkriveno je pod snegom, nedaleko od kuće u kojoj je živela.

Gotovo nezapaženo u medijima je prošla vest da je baka Vida preminula. Ona je, nije preterano reći, bila naša savest.

Preporučujemo

Vidu Korićanac je život ostavio da samuje u Jajincu, podno planine Jelice. Imala je poroda, dve ćerke, ali deca obično odu svojim putem. I njena su. I nije da nije imala poziva da ostavi brda i trošnu kuću, ali ona je imala drugi zavet…

Tu, oko njene kuće, kao i oko mnogih u Srbiji, tokom Velikog rata, bila je velika pogibija. Njive i šljivaci prekopani, pretvoreni u rovove i ispunjeni leševima, nemačkim i srpskim.

Rade Vukosavljević, major u penziji, otkriva da je 9. novembar 1915. bio najtragičniji. Nemci su po svoje došli i odneli, odneti su ili sahranjeni i većina srpskih, ali je njih četvoro ostalo na nemilost lešinarima. Znalo se samo da su bili artiljerci i da su pripadali Užičkom odredu. Znalo se i da su bili mladi, ali su im imena i ko ih je ispratio od kuće, ostali nepoznati.

Baka Vidin svekar, Raica Bakšunović, neznane junake će, zajedno sa svojim stricem Milojem, sahraniti kraj obližnjeg izvora i postaviti spomen ploču. Kasnije su podigli i česmu, koju su neki drugi Nemci rušili, ali uvek ju je neko podizao. Čak i samohrana Vida. Tu su Bakšunovići palili sveće i molili se za duše svih ratnika.

I Vida je u tome učestvovala, da bi vremenom taj zavet porodice prihvatila na sebe. Čak i onda kad je ostala sama sa dve nejake devojčice, pa i kad su one otišle. Nekad praznikom, nekad nedeljom, a često i u oba blagdana, Vida je prilazila česmi i krstu s molitvama i svećom voštanicom. Osim njenih poznanika i namernika, drugih molitvenika nije bilo. I tako, više od šest decenija.

Kako smo nemarni prema precima i istoriji, Vida je ovde bila naša jedina savest. Ko će, ako neću ja, znala je da kaže.

Nedavno, jedne novembarske večeri, niko se nije javio na baka Vidin telefon. Ispraznio se i prestao da zvoni. Ćerke su bile obuzete strahom i sumnjom. Padao je sneg… Novi dan je otkrio Vidino telo pod snegom, nedaleko od kuće. S telefonom, ugasio se i njen život, sveća za ratnike i nada da će više iko tako revnosno brisati sneg sa krsta i seći korov oko spomen česme.

(Telegraf.rs / Portal Krug, Radovan Tipsarević)