Prvomajski običaj o kom se malo zna: Ovo su dani za bacanje "ljubavnih čini", u delu Srbije još se u to veruje

Narod smo kome ne treba neki poseban povod ni za pripremu bogate trpeze niti za slavlje a posebno ne za druženje. To se pogotovo odnosi na prolećne i letnje mesece kada sa dragim ljudima i "iće i piće", muziku i druženje volimo da boravimo napolju, po divnom sunčanom vremenu, negde kraj reke, u šumi, na livadi ili planini. E jedan praznik se od drugih izdvaja upravo po tome - slavimo ga u prirodi. Ta svetkovina - Prvi maj, Međunarodni praznik rada (ali i dan kasnije) poznat je po suprotnosti od toga - većina ljudi ne radi. Ali, šalu stranu, evo malo podrobnije priče o tome zašto, od kad i kako slavimo ovaj dan/dane. Za Telegraf o tome govori Jasna Jojić, novinar i publicista antropologije i etnologije.

Uranak, hedonizam, rituali

"Prvomajski uranak (koji se i dalje, sada već spontano organizuje po celoj Srbiji, od Palića, preko beogradskih izletišta, do Vlasinskog jezera), nije, kako većina veruje, još jedna od komunističkih razbibriga koju je ustalio Josip Broz Tito, u svom omiljenom mesecu maju. Uranak na kome se odlazi u prirodu u berbu bilja i na kom se pale vatre pored kojih se do kasno u noć pleše i peva i mole se božanstva za zdravlje i obilje, narodni je običaj, star nekoliko hiljada godina koji se poput rituala izvodio na prostoru Evrope",  ukazuje Jasna Jojić.

Preporučujemo

Što se tiče običaja koji se vezuju za ovaj dan, valja se, kaže naša sagovornica, pre zore otići u prirodu, sakupiti grane i zapaliti vatru.

Kad je reč o hrani, iako većina ljudi preferira roštiljanje, u principu treba tog dana pripremiti i neko jelo u kotliću, pa onda na ražnju ispeći neku životinju zaklanu prethodnog dana, kao žrtvu Stvoritelju.

- To bi bio pravi znak veličanja proleća, cveća i prirode i zahvalnost na toploti i hrani. U Timočkoj krajini se pod uticajem tamošnjih Vlaha i njihovih tradicija, i danas izvodi rituali bacanja ljubavnih čini, kad se tokom ponoćne svetkovine devojke išunjaju, i u šumi bacaju ljubavne čini ne bi li se udale i imale porod. Te čini uglavnom se izvode uz bajalicu posvećenu zvezdi Veneri koja se inače, usled prolaska zimskih oblaka i magle, Prvog maja obično jasno vidi na nebu. Ritual se nastavlja u zoru, kad se ide na izvor da se umiju pod prvim zracima sunca u danu koji deli mrak od svetla, hladnoću od toplote i mrtvilo od života - objašnjava Jojić.

Prvi maj je specifično važan za devojke zbog običaja da one od grančica naprave košarice, a potom ih napune livadskim cvećem koje kasnije suše i koriste kao amajliju. Po mrklom mraku, račno u ponoć između 1. na 2. maja, sakuplja se paprat, obično s drveta hrasta, koja služi za zaštitu od zlih uticaja i za otkrivanje skrivenog blaga.

Kelti, Vlasi, Veštice

Inače, Prvi maj duboko je ukorenjen civilizacijski i kroz vreme, te su preci Evropljana, Kelti (kako to danas već mnogi istraživači tvrde), ovaj su dan nazivali Beltane, ili kasnije Beltanfest.

- U ranom srednjem veku, u noći između 30. aprila i 1. maja, ljudi bi odlazili u šume i igrali kolo oko Majskog drveta. I danas, u Timočkoj krajini gde su se paganski običaji zadržali u svojoj izvornoj formi (koju čuvaju Vlasi), usred nekog planinskog sela postavi se drveni stub koji simbolizuje Majsko drvo, okiti se raznobojnim krpicama i slatkišima, pa se oko njega "vijore" devojke držeći se za ruke i prizivajući šumske vile da im se pridruže - navodi publicista antropologije i etnologije.

Prema tvrdnjama antropologa, taj običaj je ostavština vremena pre Hrista, koji se posebno praznovao sve do ranog srednjeg veka, kad je hrišćanstvo preuzelo primat. Tada su sveštenici ovaj rasprostranjeni ritual i na Balkanu i širom Evrope počeli da vezuju sa Sotonom i vešticama.

Posebno ruganje bilo je usmereno ka običaju da devojke tokom plesa skidaju neku od raznobojnih krpica. Tvrdili su dogmatici da to veštice, plešući oko stuba, skidaju crvenu radi krvi, mada je stih koje su devojke pevale bio: "Uzimam crvenu za zdravlje". Ipak, rimokatolička inkvizicija i ukori vizantijske crkve na ovim prostorima, nisu sprečili devojke da se i dalje okupljaju i skidajući krpice koje su kao amajlije čuvale cele godine, i uzviču: "Ubrala sam zelenu, uzela sam za muža prirodu", ili "Uzela sam plavu, s neba sam skinula zvezdu malu".

Dakle, ni pravoslavnoj ni vatikanskoj crkvi vekovima za rukom nije polazilo da ugase ovaj paganski običaj.S druge strane, još veći kuriozitet je što ga nisu ni prisvojile. Jer, hrišćanstvo je, bukvalno, sve značajne datuma vezane za rođenje, smrt ili vaskrs Hrista, a i mnoge druge praznike poput Duhova, ustoličila na dane kad je paganski narod slavio svoje velike svetkovine u čast prirode. Jedino je Prvi maj ostao da visi, pa su ga zato preuzeli komunisti.

Od Dana Beltane do Praznik rada i Robina Huda

Prvi maj nisu obeležavali samo Kelti i Sloveni. Zato antropolozi i misle da se ovaj dan praznovao još u vreme Persije i drevnog Egipta. Jer praznik su na svoj način, ali opet piknikom u prirodi, proslavljali i Rimljani, veličajući tada Boginju cveća Floru.

U Severnoj i Centralnoj Evropi, noć uoči Prvog maja se već 13 vekova smatra velikim praznikom. Ona se naziva Valpurgina noć i posvećena je svetoj Valpurgi. Mnogi u Finskoj, Holandiji, Švedskoj, Estoniji, Letoniji i Nemačkoj i danas izlaze u ponoć 30. aprila na 1. maj, pale vatre i peku sitne životinje u čast Valpurgi koja se rodila 710, bila časna sestra i kao misionarka iz Engleske došla u Nemačku. Umrla je 779. godine ostavivši za sobom dela zbog kojih su je proglasili svetom. U noći pred 1. maj njene su kosti ekshumirane, pa je ovo kasnije postao i njen crkveni dan.

Interesantno je su jedini evropski narod koji nema milenijumsku tradiciju proslave Prvog maja - Englezi. Oni su, zato, u ranom srednjem veku osmislili da naj taj dan slave rođenje Zelenog čoveka, odnosno Robina, koji je kasnije postao lik plemića Robina Huda, humaniste koji otima od bogatih da bi dao siromašnima. I danas u mnogim lokalnim sredinama u Velikoj Britaniji, pred 1. maj ukrašavaju se kuće i pale vatre, peva se i pije do dugo u noć.

Čikaška radnička revolucija

Pred kraj 19. veka, jednim izvanrednim istorijskim događajem, Prvi maj je ponovo ustoličen kao dan kad masa izlazi na ulice i na neki način divlja. Sve se desilo u Čikagu gde su radnici, poneseni knjigama Karla Marksa i Fridriha Engelsa, tražili rušenje tek oformljenih krupnih kapitalista i diktaturu proleterijata. Mesecima su agitovali tražeći da žive po principu tri osmice – osam sati rada, osam sati sna i osam sati slobodnog vremena. Uoči 1. maja 1887, njih 50.000 već je bilo u štrajku, a novih 30.000 pridružilo im se sledećeg dana - navodi Jasna Jojić.

Posledica toga bio je zastoj većeg dela čikaške proizvodnje, a kako u enciklopedijama objašnjavaju istoričati, strah od nasilnih klasnih sukoba obuzeo je grad, mada su 1. i 2. maja demonstracije su bile mirne.

- Međutim, već u ponedeljak, 3. maja, izbila je tuča u kojoj su učestvovale stotine ljudi. Bilo je tek nešto malo modrica, jer su sindikalci sprečili "štrajkbrekere" bez posla da uđu i zauzmu mesta štrajkača u firmi "Mek Kormik Riper". Međutim, mnogobrojna i dobro naoružana policija brzo se palicama i vatrenim oružjem umešala kako bi povratila red, a onda su ubili četiri člana sindikata i povredili još desetine. Pobesneli zbog zločina policije, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom, pozvala je radnike da se i sami naoružaju i u utorak uveče 4. maja učestvuju u masovnim demonstracijama na Trgu Hejmarket. Izgledalo je da su demonstracije sa samo 3.000 ljudi bile potpuni promašaj. Ali, pred kraj, osoba čiji identitet nikad nije utvrđen (veruje se da je u pitanju policijski agent, provokator) bacila je bombu koja je ubila sedmoro i ranila 67 policajaca - kaže naša sagovornica.

Nakon toga, ukazuje ona, histerične gradske i državne vlasti pohapsile su osam anarhista, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt bez validnih dokaza. Tako su 11. novembra 1887. četvorica, uključujući Parsonsa i Spajsa, pogubljeni iako tužioci nisu našli ko je i kako bacio bombu. Umrli su zbog svojih reči, ne zbog svojih postupaka, pa se 250.000 ljudi postrojilo duž ulica Čikaga dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom, kako bi izrazili svoju posramljenost ovim velikim sudskim promašajem i svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.

Praznik svih zemalja od 1989.

Najzad, na Prvom kongresu Druge Internacionale, održanom 1889, odlučeno da Prvi maj bude zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasatreba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost.

I od tada se, dakle, već 136 godina, svake godine obeležava tragični Hejmarketovski događaj kao dan međunarodne radničke solidarnosti u vidu demonstracija. Za radnike i sindikaliste širom sveta, Hejmarket je postao simbol potpune nejednakosti i nepravde kapitalističkog društva.

Do današnjeg dana, kako u našoj zemlji, tako i u celom svetu, taj dan se obeležava kao veliki državni praznik.

(Telegraf.rs)