Aleksandar u selu Prtopopinci živi kao pre 50 godina: "Naši stari sve su pravili sami, kupovali samo 2 stvari"

Aleksandar Vasov, veterinar po struci a inače strastveni čuvar vekovne stočarske tradicije na Staroj planini, na svom idiličnom imanju sa bajkovitim nazivom - Ravna šuma, oformio je svojevrsnu poslednju oazu, u kojoj čuva i autohtone rase životinja, kojjih gotovo da više i nema, ali čuva i tradiciju sviranja duvačkih instrumenata koji su se svirali vekovima na staroplaninskim pašnjacima, kavala, frule, gajdi... Vasov je umetnik čiji život i muzika oslikavaju svet koji lagano nestaje.

– Počeo sam da sviram kavale kako bi moja generacija zapamtila taj zvuk. Nažalost, ta tradicija polako se gubi. Mnogo toga se već zaboravilo i nestalo, ali ja se trudim da je sačuvam – i muzičku i stočarsku – i da je promovišem, kaže sagovornik.

Preporučujemo

Dodaje da veruje kako su naši stari zapravo bili moderniji od današnjih generacija:

– Živeli su u skladu s prirodom. Sve su pravili svojim rukama – i hranu, i kuću. Kupovali su samo gas i so. Danas smo postali potrošačko društvo, zaboravili smo kakvo bogatstvo imamo.

Na svojoj farmi u selu Prtopopinci, odakle mu je otac, pokušava da stvori "enklavu tradicije":

–Tu su i zvuci, i mirisi, i životinje – tradicionalne rase, ovce sa Kosova: belometohijska, pramenka, bardoka… Ali na tradicionalan način. Da se opet čuju zvonca, zvuci pastirskih frula i kavala, lajanje pasa… Zaboravlja se to.

Kaže da mu je drago kada škole i vrtići dovode decu da vide životinje i čuju muziku:

– Najlepše scene su kada zasviram gajde, a deca iz vrtića, koju povremeno dovode ovde vaspitači, spontano krenu da igraju. Kao da je “Pošla trojanka na vodu”… Divota! Danas ljudi jure samo za uspehom i materijalnim stvarima, a zaboravljaju duhovna bogatstva.

Majstor je za sve pastirske instrumente, ali jedno posebno izdvaja:

– Kaval mi je najdraži. Njime mogu najbolje da iskažem sve emocije. Moj pradeda je svirao isti takav. Na njemu sam snimio CD sa Teodulijom. Sviram i gajde, i duduk, i frulu, ali uvek se vraćam kavalu. On najiskrenije priča šta svirač oseća – tugu, radost, čak i depresiju.

Muzika, kaže, odražava život. A život pastira na Staroj planini nije lak:

– Nije to bajka. Kaže narod: “Živa stoka – živa muka.” Ima tu i bolesti, i uginuća, i suša. Evo sad se svi plašimo kakva će biti godina za stočare i ratare. Ovde je život težak, a to se čuje i u muzici – sve je u molu, sve krene “kukulele”…

Govori i o kontrastu sa veselijim krajevima:

– U Šumadiji, Zagorju – sve veselo, “šalala”. A ovde – emocije, tuga, ali i veselje kroz tugu. To sever ne razume. U Makedoniji se, na primer, na svadbi svira tužna pesma, a svi igraju. To je dert, muka i merak – sve odjednom.

Ipak, najlepša je poezija u jednostavnim narodnim izrazima. Pa i legende:

– Kažu “deveta rupa na svirali”, kao nebitan neko. A evo – kaval ima osam rupa koje se sviraju, a ta “deveta”, ona se ne svira – ali daje štim, osnovni ton! Dakle, nije nebitna – bitna je! I legende postoje… Đavo hteo da pokvari kaval, pa probušio još tri rupe dok je svirač spavao. A zapravo – poboljšao ga! Eto, jedini put kad se đavo prevario…

Na njegovim kavali­ma iz Bugarske i Makedonije te dodatne rupe pojačavaju rezonancu i ton. I zato, kako kaže – dokle god se čuje frula, kaval i blejanje ovaca – tradicija još živi.

(Telegraf.rs)