Marševi, žuljevi i psihološki dril: Saznali smo iz prve ruke kako izgleda 72 dana selekcije za specijalce

Da postane vojnik sanjao je od malih nogu. Taj dečački san ga nije napustio ni kad su ga više tuđe nego njegove želje odvele sasvim drugim obrazovnim putem u odnosu na onaj kojim trenutno korača. To njegovo profesionalno juče, danas i sutra zove se pripadnik 72. brigade za specijalne operacije. Sa ovim dvadesetšestogodišnjakom, vodnikom i pripadnikom bataljona SOKOLOVI, pričali smo prilikom posete kasarni "Rastko Nemanjić" u Pančevu. Ispričao nam je kako je stigao do ove elitne brigade, sa kojim se izazovima u službi suočava, kao i o jednom velikom uspehu koji je i u ime "sedamdesetdruge" ali praktično i kao "tihi ambasador" Srbije postigao u dalekoj Americi.

• Ovde ste od 2023. godine. Kako Vam se čine prethodne dve godine?

Sveobuhvatane, sa mnoštvom različitih obuka i različitih znanja koje smo uspeli da steknemo moje kolege sa kojima radim ovde i ja. Jedan možda meni najlepših period u životu jer sam uspeo da ostvarim dečački san i da svu tu svoju strast i ljubav prema ovom poslu iskažem kroz svoj trud i zalaganje.

Preporučujemo

• Koji je to bio momenat kad ste rekli sebi "hajde da pokušam da se prijavim na konkurs"?

U suštini sam to želeo ceo život ali okolnosti su me odvele na neku drugu stranu. Kad sam video da je rapisan taj prvi konkurs pre dve godine, u meni se prosto javio neki neki poriv da pokušam.

• I sami ste bili u situaciji da prolazite izuzetno napornu obuku kao specijalci naše vojske? Šta je Vama lično bilo najizazovnije?

Obuka ovde od pre dve godine je bila selektivna i uspešno sam je završio kao i sve moje kolege iz ove brigade. Bilo je to nešto novo za mene i svojevrstan šok s obzrom da sam dolazio iz nekog drugačijeg kolektiva. Trajalo je sve 10 nedelja - simbolično 72 dana. To je skup pshihofizičkih provera sposobnisti i svih napora koje je potrebno da jedan pojedinac ispuni, kako bi na kraju postao pripadnik ovog našeg stroja i jedinice. Meni su lično najiscrpljujući marševi, žuljevi koji dugo ne prolaze, naporni treninzi. S druge strane, najinteresantniji je bio taj psihološki aspekt samog drila.

• U kojim ste se trenucima najviše borili sami sa sobom?

To su trenuci u kojima ti iskusni dril-instruktori svojom snalažljivošću i maštovitošću nameću neke zadatke na prvi pogled besmislene a zapravo totalno mentalno i psihološki iscrpljujuće. Prosto se u određenim momentima zapitate "šta oni hoće od mene". Ali posle nekog vremena shvatite da sve to ima smisla.

• Je l ste shvatili vremenom da ste bili u pravu za onaj dečački san o vojci?

Naravno! Upravo to me je motivisalo da guram i preko granica svoje izdrživosti. Ključ je upravo u toj motivaciji - u toj strasti i ljubavi prema vojničkoj svakodnevici, svim poslovima i ljudima ovde. To je pravi i jedini poriv i svako ko sa takvim motivom dođe ovde, i momci i devojke, neće imati problema da savlada sve nedaće.

• Sva ta ljubav i spremnost su Vas odveli u Ameriku da predstavljate Vašu službu i van granica ove zemlje. Recite nam na koji ste način kao "tihi ambasador" predstavljali Srbiju u SAD i kakve utiske nosite sa tog nadmetanja?

Bila mi je ukazana čast da predstavljam svoju specijalnu jedinicu pa i zemlju u državi Ohaju, odnosno jednom mestu blizu Klivlenda. U pitanju je takmičenje BEST WARRIOR koje je održano ove godine u aprilu. Iz Srbije smo učestvovali kolega iz GRIFONA, ja i kolege iz 63. Padobranske brigade. Takmičenje se sastojalo iz 18 različitih disciplina - od gađanja iz automatske puške i pištolja, do fizičkih zadataka i provera (njihove američke vojske). U Ohaju se nadmetala naša vojska, mađarska i američka. Od zemalja sa strane to su one koje imaju ugovor o toj vrsti saradnje sa SAD. U kategoriji vojnika bilo je 12 učednika koliko i u kategoriji podoficira. Sve u svemu jedno sjajno iskustvo koje sam završio na 4. mestu u kategoriji vojnika iz reda SOKOLA, dok je kolega iz GRIFONA bio prvi. Bilo je veoma zahtevno jer obuhvata sve procedure kojima jedan vojnik mora da pristupi na bojištu. Osim pomenutog gađanja iz pružja, bilo je i navođenja artiljerijske vatre, demonstriranja orjentacije, trčanja, izvlačenja ranjenika, pružanja prve pomoći.

• Nakon toga ste sigurno bili još orniji da ovde nastavite službu?

Tako je. Sa svojih 26 godina mogu definitivno da kažem da je vojska moj poziv.

• Koliko taj poziv nosi odricanja sa sobom?

Mnogo odricanja. Čovek prosto mora biti spreman da ne gleda na sat, da istrpi ako ga nešto boli.

• Šta je po Vašem mišljenju, najbolja preporuka za pripadnike i jačeg i slabijeg pola da dođu ovde i da se dokažu na terenu?

Meni lično je bila ljubav prema ovom poslu, pa bih to naveo kao prvi razlog. Naravno, kao dodatnu satisfakciju a nikako prvu, pomenuo bih pristojnu platu. Jer kome je to jedini motiv da dođe ovde, neće moći da izdrži sve zadatke koji ga čekaju. Takvi ljudi su lako uočivi i kratko se zadrže.

(Telegraf.rs)