Rumunka u novembru preplivala ledeni Dunav da bi došla do voljenog Vlade u Srbiji: Očekivala sam metak u glavu

Kada je 11. novembra 1988. godine Rumunka Kamelija, tada dvadesetjednogodišnja devojka, ušla u ledeni Dunav i zaplivala ka Srbiji, ispred nje je bila gotovo sigurna smrt. Iza nje – diktatura Čaušeskog, život bez slobode i bez voljenog Vlade.

Te noći izgubila je sve što je znala: porodicu, dom, posao. Ali je dobila njega – šarmantnog Srbina čija je inteligencija značila smeh, a ruke sigurnost.

Preporučujemo

Njihova ljubavna priča i danas, 37 godina kasnije, izaziva uzdahe i suze, ali i vraća veru u ono o čemu svi sanjamo – ljubav koja ne zna za granice i srećan kraj.

Ekipa portala Telegraf.rs kontaktirala je Kameliju Savić, koja nam je otkrila kako je preživela novembar, a potom i decembar, koji je za nju bio kraj – i početak svega.

Kamelija je rođena 1967. u selu u Rumuniji, odrasla je u Oršavi i delila sudbinu miliona Rumuna: hrane nije bilo, restrikcije su bile ogromne, spavali su obučeni i smrzavali se jer grejanja nije postojalo. Program na televiziji mogao je da se gleda samo dva sata dnevno, a i za ta dva sata slušali su hvalospeve o tome kako je Čaušesku divan, a Rumunija sjajna zemlja.

Strah je bio toliki da ljudi nisu smeli ni svoje misli da oslušnu, a kamoli da ih pretvore u reči. Sekuritate, tajna služba, bila je svuda oko njih, spremna da im u sekundi oduzme život ako se samo našale na račun režima u kojem žive. Bilo ko je mogao biti njen pripadnik – nepoznat čovek s ulice, prvi komšija, pa čak i član porodice. Nisi smeo da veruješ ni najrođenijem, a svaka greška mogla je da te košta života.

- Do 1980-ih godina život u Rumuniji je bio lep i sve je bilo odlično, ipak stvari su se onda promenile i postalo je užasno teško. Dobijali smo pet jaja nedeljno i pola hleba dnevno. Nije postojalo učenje da treba da se radi i zaradi da bismo bili bogati. Učeni smo drugarstvu i tome koliko je ono važno - objasnila je Kamelija.

Abortus je tad bio strogo zabranjen, pa se mnogo dece rađalo, a Kamelija je srednju školu završila sa drugarima iz čak devet odeljenja. Fakultet je zbog velike konkurencije jedva završila, a nakon toga počela je da radi u školi. Njen život, koliko god da je bio težak, imao je ustaljeni, prijatan tok. Posao, kuća, prijatelji, posao... A onda se sve promenilo.

Kada je 26. maja slavila svoj 20. rođendan spremala je malu proslavu za svoje prijatelje, prva komšinica ju je pozvala na kafu.

- Dođi samo da upoznaš jednog dečka iz Srbije - rekla je komšinica, a Kamelija je otišla ne sluteći da će taj deset godina stariji momak biti njena ljubav za ceo život, otac njena dva sina, Aleksandra i Filipa, i njeno sigurno mesto.

Vlada, koji je tada imao 31 godinu, bio je iz Bora i vikendom je dolazio u Rumuniju gde je, kao i mnogi Srbi, prodavao vegetu i cigare. Baš je na pijaci upoznao Kamelijinu komšinicu. Združili su se, pa je i završio na kafi kod nje gde je prvi put video Kameliju. To je za Vladu Savića bila ljubav na prvi pogled.

Sutradan on se pojavio na Kamelijinim vratima sa cvećem i parfemom, a potom su nastavili da se viđaju.

- Bio je deset godina stariji, simpatičan i inteligentan, pretpostavljam da me je to privuklo. On je svakog vikenda dolazio u Rumuniju da se vidimo, učio je rumunski i uvek smo imali o čemu da pričamo. Ubrzo smo se verili - ispričala je Kamelija.

Ipak, nije samo abortus tada bio zabranjen. Udaja za stranca bila je gotvo nemoguća. Kamelija i Vlada podneli su posebnu molbu da im se omogući venčanje osebnom ogranku Sekuritatea, ali uprkos Kamelijinoj upornosti ništa nije uspela da sazna.

- Išla sam tamo, sedela po ceo dan, molila da mi kažu bilo šta. Jedino što sam postigla je da me pozove Sekuritatea. Ubeđivali su me da taj brak nije dobar za mene, govorili kako ne treba da se udam, pitali zašto insistiram na tome, da bi mi na kraju rekli: "Nikada nećeš dobiti dozvolu". Tada smo morali da odlučimo i odlučili smo se - ispričala je Kamelija.

Ona se celo leto spremala za ono što je čekalo - hladan Dunav u novmebru. Svakog dana vežbala je plivanje, spremna da se suoči sa svim preprekama. Vlada i ona smišljali su kako da pređu Dunav zajedno i ko će da ih čeka na drugoj strani. Kamelija je pokušala i da kaže svojim roditeljima šta će uraditi, ali to nije prošlo dobro.

- Mamin brat je pobegao tako za Ameriku godinu ili dve ranije, i kada sam ja to pomenula jednom prilikom rekla mi je "Nemoj ni da ti je palo na pamet", rekla sam joj da se šalim i više nisam to pominjala - ispričala je Kamelija.

Vlada je razvio plan dok je ona vežbala. Pronašao je još dva Rumuna koja su htela da pobegnu - veliki i mali Jon Orgulesku. Obećao im je da će im pomoći u Srbiji samo ako njegovu ljubav dovedu do Srbije živu. Našao je i Rumuna koji ih je čekao na mestu polaska da im da gume i da ih spusti do mesta odakle je najbolje početi sa bežanjem.

- Granična policija je u šumi kod obale postavila konopce sa svonima, reagovali su na svaki zvuk, mogli su da vas ubiju na mestu, imali su dozvolu - objasnila je Kamelija.

Ipak, ni hladan Dunav, ni policija, ni sve prepreke ovog sveta Kameliju nismu mogli da uplaše i spreče je u njenom naumu.

- U početku se nisam plašila. Znanje da je on na drugoj strani mi je dalo snagu. To je bio preveliki rizik, ali kada s i mlad imaš kuraž da uradiš sve - ispričala je Kamelija.

Tako je i bilo. Tog 11. novembra našla se sa Orguleskim mlađim i starijim. Pravili su se da su pijani i nadali se da ih niko neće primetiti. A kada je na putu videla vojni kamion Kamelija je skočila od straha, pala je na kamen i onesvestila se. Kada je došla do sveti, Kamelija je htela da odustane, ali su joj saputnici rekli da pogleda na drugu obalu Dunava. Tamo je videla farove i znala je da je Vlada čeka. Orguleski i ona su krenuli ka reci. Vezali gume tako da uvek mogu da ostanu zajedno. I plivali. Kad im je na pola reke jedna guma pukla.

- Pukla je guma velikog Orguleskog, ali mali Orguleski tada je imao napad panike. Počeo je da povraća i molio nas da ga ostavimo tu i da nastavimo bez njega. Veliki Orguleski tada je dobio snagu i nastavio je da nas vuče neverovatno jako - prisećala se Kamelija.

Parališući strah za Kameliju nije postojao, u trenutku kada joj je bilo najteže izvukla je malu molitvu, koju joj je dala baka i glasno se pomolila. Tada je bila na teritoriji Srbije, ali je strmina sprečavala da izađu iz vode.

- Veliki Orguleski je pokšavao da se izvuče. Mali je bio polumrtav tada, nije mogao ništa, naglas sam se pomolila rečima "Hristos sa mnom i danju i noću i do poslednjeg časa do smrti". Popela sam se na ramena velikom Orgulesku i uspela sam da izađem iz vode. Imala sam osećaj da mi je vaš ta molitva dala snage. Tog trenutka sam se osećala bezbedno. Dok nisam izašla na srpsku stranu samo sam čekala da neki rumunski vojnik opali puškom nama u glavu. Ipak, napolju nije bilo nikoga. Niko me nije čekao, a njih dvojica su bili u ledenom Dunavu, ja sam se smrzavala napolju. Videla sam kola, nije me bilo briga ko su, neka je i policija, samo nek nam pomognu da ostanemo živi. Izgledala sam užasno - ispričala je Kamelija.

Sporazumela se sa dva muškarca koja je zaustavili. Odvezli su je do njenog Vlade koji je čekao dva kilometra niz reku. Svi zajedno vratili su se do velikog i malog Orguleskog i konopcima su iz izvukli iz Dunava, koji je do tada oteo bezbroj rumunskih života. Sutradan su se svi probudili u toploj kući, ali hladnoća koju su Orguleski i Kamelija imali u kostima nije popuštala. Vratili su se sa Vladom u Valakonje, mesto gde i danas žive.

Kamelija je pozvala svoje roditelje da im kaže da je živa, ali je tako napravila problem. Vrlo brzo Kamelija i Vlada saznali su da će Kamelija biti uhapšena zbog imigracije. Rešili su da pobegnu u Austriju i tamo srede papire. Krenuli su preko Slovenije, ali na granici su bili uhapšeni. Kamelija je zbog ljubavi završila u zatvoru.

- Mi smo stigli do Slovenije. Čim smo izašli iz automobila svuda oko nas su bili vojska i policija sa oružjem. Odmah su nas odvezli u policijsku stanicu. Odmah su nas osudili i smestili nas u zatvor u Mariboru. Ja sam bila osuđena 3 nedelje, a Vlada i Mile, koji nam je pomogao, po sedam dana. Ćeliju sam delila sa jednom Rumunkom koja je bila starija od mene. Ona je po drugi put u istoj godini pokušala da pobegne. Jako su nas lepo tretirali. Rekli su nam da znaju kakva je naša situacija i da znaju da nismo kriminalci. Čuli smo u zatvoru da ćemo biti prebačeni u Beograd, gde će odlučiti da li će nas vratiti u Rumuniju ili će nam pružiti utočište - setila se Kamelija.

Nakon zatvora u Mariboru, Kamelija je završila u prihvatilištu za imigrante u Padinskoj skeli, gde je preživela sledeći krug pakla.

- U logoru bila je ogromna sala, ja nisam imala krevet, spavala sam na podu. Imala sam sreću što sam bila jedina u celom logoru koja je tražila da ostane u Jugosaviji. Čekali smo intervju sa inspektorima Ujedinjenih Nacija. Taj intervju je bio odlučujući, ako inspektor vidi da si imao političke motive ima šanse da te prebaci u Ameiku i dalje, a ako pomisli da su razlozi ekonomski, onda te vraća nazad u Rumuniju. To sam znala.  Rekla sam da sam htela da se udam za Jugoslovena i da mi oni nisu dozvolili, pa sam preplivala Dunav. Svi su u logoru znali da sam ja buduća jugoslovenska snaja - ispričala je Kamelija.

- Tamo se osećaš kao da ne vrediš ništa. Neko samo odluči o tvojoj sudbini i svojim željama. Bilo je žena koje su počele da seku vene nakon što su loše prošle na intervjuu. Mali Jon Orgulesku nije se snašao na intervjuu i vraćen je u Rumuniju, veliki Jon Orgulesku prošao je odlično i otišao je u Kanadu - ispričala je Kamelija, koja se i sama osećala jako loše nakon intervjua.

Četiri dana je Kamelija čekala svoju subinu. Vlada je došao i rekao joj da ne brine i da je sve rešenp. Kamelija je dobila dozvolu da ostane u Jugoslaviji, pod uslovom da se uda za Vladu u narednih mesec dana. Sudbonosno "da" Kamelija je izgovorila 31. decembra.

- Osećam da sam jako brzo odrasla. Sve se desilo u mesec dana, bekstvo, zatvor, logor, brak. Naravno bilo je malo tužno, nisu mi tu bili ni roditelji, ni sestra, ni porodica, ipak imala sam Vladu - ispričala je Kamelija, koja se roditeljima nije javila sve dok nije bila potpuno bezbedna.

- Kada sam prvi put pozvala tati je pozlilo, morao je hitno u bolnicu. Nazvala sam ih ponovo kada sam se udala i rekla sam im da sam dobro, da se ne brinu - objasnila je.

Čaušeski je pao samo godinu dana kasnije. A za Božić 1990. Kamelija se vratila kući u Rumuniju, gde se ponovo sastala sa porodicom.

- Prvo sam videla mamu i sestru, potom tetku, a onda i baku koja mi je napisala onu molitvu. Umrla je sutradan - setila se sa tugom Kamelija, koja je objasnila da su se sreća i sloboda osetile kod Rumuna istog trenutka kada je tiranija završila.

Vlada i Kamelija Savić su nakon početnih problema, nastavili da žive srećan život. U braku su dobila dva sina Aleksandra i Filipa, koji su obojica postali lekari. Putovali su iz Rumunije u Srbiju kad god su poželeli, a iako više nikada nisu morali da preplivaju Dunav, oni će se zauvek sećati neverovatnog početka njhovog braka, koji traje i danas, punih 37 godina.

(Telegraf.rs)