Godišnjica Majskog prevrata i kraja dinastije Obrenović

Ubistvom kraljevskog para Aleksandra i Drage Obrenović, događajem poznatim kao "Majski prevrat", u ranim jutarnjim satima 11. juna 1903. godine, odnosno 29. maja po starom, julijanskom kalendaru, dinastija Obrenović je nestala sa istorijske pozornice.

Kako se pokazalo, prevrat koji je izvršila grupa oficira, bio je ne samo smena na prestolu nego i početak nove epohe u istoriji Srbije.

Preporučujemo

Bio je to rezultat zavere grupe oficira, iza kojih su stajali i pojedini političari i druge uticajne ličnosti ondašnje Srbije, svi zajedno odlučno opredeljeni da uklone kraljicu i kralja, nakon dužih priprema, kao posledica višegodišnjeg nagomilanog nezadovoljstva.

Iako su docnija tumačenje naglašavala, kao svojevrsno naknadno opravdanje, sa jedne strane narušavanje ugleda zemlje, a sa druge nezadovoljstvo naroda samovoljnim ponašanjem vladarskog para, kao i njene braće, u stvarnosti zavera je bila rezultat besa grupe oficira i nekolicine uticajnih ličnosti, bez šire podrške u narodu.

Šta više, kralj Aleksandar Obrenović uživao je znatnu popularnost, a u izvesnom smislu to je važilo i za kraljicu Dragu.

Oficirski kor međutim bio je besan, najviše zbog nezavidne materijalne situacije, između ostalog kao posledica štednje na kojoj je kralj insistirao.

Ovo je posebno teško primano zbog činjenice da je u vreme Aleksandrovog oca, kralja Milana, vojska imala sasvim osoben povlašćen status, i na njoj se nije štedelo.

U tom smislu, upadljiva je činjenica da je centralna politička ličnost zavere bio Đorđe Genčić, bivši ministar i ličnost izuzetno bliska počivšem kralju Milanu.

Zaverenici su kralja i kraljicu ubili u ranim jutarnjim satima u tadašnjem dvorskom zdanju, Starom konaku, koji se nalazio na prostoru između današnjih zgrada Skupštine grada Beograda i Generalnog sekretarijata predsednika Republike.

Kralj Aleksandar Obrenović na vlast je, formalno, došao marta 1889. po abdikaciji oca, kralja Milana, kao trinaestogodišnjak.

Zemljom su otuda, zbog maloletstva vladara, upravljali namesnici, Jovan Ristić, iskusni političar i diplomata, Jovan Belimarković, general, i Kosta Protić takođe oficir i bivši ministar.

Stvarne vlasti Aleksandar se dočepao državnim udarom prvog dana aprila 1893, kada je razvlastio Namesništvo, inače okrnjeno smrću Koste Protića.

Nezadovoljstvo njegovom vladavinom izazvano je ženidbom mladog kralja leta 1900. dvorskom damom njegove majke kraljice Natalije, Dragom, koja je bila ne samo bitno starija od njega nego je takođe bila udovica.

Već sam nagoveštaj tog braka doveo ga je u težak sukob sa ocem kraljem Milanom, koji je inače već izvesno vreme na evropskim dvorovima tražio prikladnu priliku za njega.

Planirana je Aleksandrova ženidba nemačkom princezom Aleksandrom, izdankom stare i ugledne vladarske kuće Šaumburg Lipe, što bi po ondašnjim standardima Evrope bio sasvim primeren izbor.

Isto tako, najbliži saradnici mladog kralja su na pomen Drage, udovice inženjera Mašina, kao buduće kraljice, reagovali vrlo burno, poput Đorđa Genčića, ali i čitavog tadašnjeg kabineta koji je ponudio ostavku.

Kralj Aleksandar bio je međutim u tom smislu neumoljiv i nikakve argumente protivne njegovoj logici nije uvažavao.

Kako je ubrzo potom postalo jasno i da kraljica Draga neće moći da podari naslednika prestola, situacija je posebno otežana, najviše pošto je taj slučaj postao i predmet podsmeha u evropskoj štampi.

Ključne ličnosti vojnog dela zavereničke grupe bili su Dragutin Dimitrijević Apis, tada pešadijski poručnik i Antonije Antić konjički poručnik. U najranijem oficirskom zavereničkom jezgru, koje se okupilo leta 1900. godine, bili su i poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović, sa još trojicom.

Antić je potom kontaktirao Đorđa Genčića, s kojim je bio u rodu. Tako je potom okupljena grupa uticajnih političkih ličnosti, poslovnih ljudi, poput Nikole Hadži Tome pa i samog Genčića, kao i visokih oficira potpukovnika Petra Mišića ili pukovnika Mašina, brata počivšeg supruga kraljice Drage.

Zaverenici su noću 10. na 11 jun (28. na 29. maj, po starom julijanskom kalendaru) prodrli u dvor, negde oko dva sata 11. juna, čvrsto opredeljeni da uklone kraljevski par.

Potraga po zdanju dvora trajala je do pred zoru, kada su otkriveni i odmah ubijeni.

Ukupan broj žrtava prevrata bio je mnogo veći, ubijeno je više ministara, vojnih lica, kraljičina braća, i drugi.

Tragični kralj Aleksandar tada je, po izvesnim nagoveštajima, već planirao razvod od Drage. Za sve je, međutim, bilo dockan.

Ona jeste bila izdanak ugledne obrenovićevske kuće Lunjevica, ali je brak te vrste bio društveno neprihvatljiv, a posle kraljičine lažne trudnoće dileme više nije bilo.

Među građanstvom Srbije mišljenja su bila podeljena, većina izvesno nije mnogo držala do standarda kakvi su vladali na evropskim dvorovima.

Odmah po uklanjanju kralja i kraljice, na scenu je stupilo političko krilo zavere, tako da je brzo obrazovan novi kabinet i obelodanjeno da se na presto Srbije pozivaju Karađorđevići.

Konačni prelomni moment koji je doveo do tragičnog kraja kraljevskog para verovatno je bila prerana smrt kralja Milana početkom 1901, u Beču, kada je postalo nesumnjivo da više niko ne može da utiče u prilog budućnosti kuće Obrenović.

Kralj Milan je zapravo digao ruke od svega već leta 1900. duboko rezigniran venčanjem kralja Aleksandra i Drage. Slično se ponašala i kraljica Natalija koja se već dugo nalazila u Francuskoj.

Devetnaestovekovna Srbija, valja imati u vidu, sve vreme je bila podeljeno društvo u kom su postojale pristalice i jedne i druge dinastije.

Aleksandar je pritom i vladao netaktično. Namesnike koji su upravljali zemljom do njegovog punoletstva uklonio je državnim udarom. Slične ustavne i političke prevrate ponovio je bar u tri navrata tokom kratkotrajne vladavine. Hirovito je menjao vlade, otpuštao političke protivnike ili ih čak slao na robiju, poput Genčića, zbog protivljenja nepriličnom braku.

I u spoljnoj politici je stabilnu orjentaciju na Austrougarsku njegovog oca kralja Milana, zamenio pokušajem ulagivanja Rusiji, bez ikakvog uspeha.

Prevrat 1903, je pokazalo se, bio ne samo kraj dinastije Obrenović nego zapravo i rađanje nove epohe u istoriji Srbije.

Novi kralj Petar Karađorđević bio je strogo ustavni monarh koji nije izlazio iz okvira zakonskih ovlašćenja vladara.

Otuda neretko naglašavana teza da je njegova vladavina bila period najstabilnije demokratije u Srbiji. U stvarnosti, on je sve vreme bio suočen sa hirovitim ponašanjem pojedinih oficira učesnika u prevratu 1903. s kojima je teško izlazio na kraj.

U Evropi, reakcije na krvavi prevrat u Srbiji bile su burne. Britanija je odmah prekinula diplomatske odnose. Stav prema novim srpskim vlastima je gotovo svuda bio rezervisan i bile su potrebne godine da bi se to unekoliko promenilo.

Odnosi sa Austrougarskom trajno su narušeni.

Sama činjenica da su upravo oficiri koji su se zakleli na vernost kralju, bili počinioci takvog gnusnog zločina gotovo nikoga u evropskim metropolama nije ostavljala ravnodušnim. Posebno je na dvorovima zavladala opšta konsternacija, zgražavanje.

Štampa Evrope dugo se bavila Majskim prevratom. Prečesto su se pojavljivale mistifikacije, objavljeni su brojni feljtoni, a onda i niz knjiga, među njima i petparački romani, neretko sa krvavim ilustracijama.

(Telegraf.rs/Tanjug)