Kako su ruski emigranti gradili Trstenik između dva svetska rata?

Između dva svetska rata, bežeći od boljševika posle Oktobarske revolucije, u tadašnju Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca emigriralo je više od 40.000 Rusa. U prvom naletu 1920. godine u Trstenički srez dolazi njih 400. Stotinak je trajno ostalo u varoši na obali Zapadne Morave, koja je tada imala 1.200 kuća.

Za istoričare prognana elita, za Trsteničane donosioci napretka i prosperiteta u periodu posle Velikog rata. Najbrojniji su bili visokobrazovani muškarci od 19 do 45 godina. Većina je zasnovala porodice, dobila posao i zauvek ostala, a sa njima i neprolazna graditeljska dela.

Preporučujemo

Za oblikovanje gradskog jezgra i regulaciju ulica najveće zasluge pripadaju inženjeru Vjačeslavu Romjancevu. Kao sreski građevinski referent rukovodio je i obnovom trsteničkog gvozdenog mosta miniranog u prvom svetskom ratu.

- I zaslužan je za nešto što je bilo tada poslednji izum civilizacioni, a to je uvođenje struje. Romjancev je rukovodio izgradnjom prve elektrocentrale u Trsteniku - kaže dr Jelena Vukčević, viši kustos Muzejske zbirke.

Dve decenije kasnije u Trstenik, dolazi Valerijan Matvejev, ostvaren arhitekta i umetnik. Osim zgrade zabavišta, u kojoj je danas Zavičajni muzej i parka, projektuje novu pijacu, fiskulturni krug sa bazenom i terenima i predlaže idejno rešenje Moravske seoske kuće, kao veliki pobornik očuvanja kulturnog nasleđa.

- Obnovio je oko 8 crkava, dvadesetak škola i još mnoge važne kulturne objekte.Od najstarijeg suda u Srbiji i takođe crkve na Savincu i u Takovu koje su simboli Drugog srpskog ustanka i borbe protiv Turaka - kaže Valerijan Matvejev, unuk.

- U Zemunu je napravio čitave ulice. Pored arhitekture to znamo, imao je tu nadgradnju umetničku. Znači te škole koje je završio. Išao je na primer sa Milenom Pavlović Barili u Umetničku likovnu i zajedno su bili u klasi - navodi Igor Matvejev, Valerijanov sin.

Nataša koja živi u Trsteniku je potomak jedno od četvoro dece, iz braka vojnika carske Rusije sa Srpkinjom.

- Moj deda me je zvao Nataša. I dobila sam ime to sam kasnije saznala po njegovoj ćerki koju je on ostavio tamo u tom Kubanu odakle je potekao, jer oženio se mlad otišao u vojsku koja je trajala po 2-3 godine ne znam tada tačno. I za vreme rusko-turskog rata našao se na teritoriji naše pređašnje Jugoslavije. Nije mogao nazad naravno - kaže Nataša Lukjačenko Pavlović, unuka Stjepana Lukjančenka.

Spletom životnih okolnosti u maloj varoši radili su Evgenija, prva žena stomatolog kao i prvi školovani horovođa i kompozitor u ovom kraju , Ivan Vendenski koji je proslavio hor "Boško Jugović".

(Telegraf.rs/RTS)