Srpkinje sve češće na psihoterapiji: Muževi ih ostavljaju, a one imaju posao, kuvaju, rađaju, i nisu dovoljne
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Snezana
Samo im ostaviti starateljstvo nad decom a Vi dva dana nedeljno sa njima uživajte. Ako ne znaš da ceniš suprugu, rađanje, dojenje, majčinstvo, spremanje i kuvanje, uživaj u svemu tome 5 dana nedeljno.
Jaca 46
Muževi ih ostavljaju! I? Da li zbog toga idu na psihotetapiju? Evo licnim primerom ću ilustrovati. Kada je suprug rešio da ode, nisam ga zafržavala jer sam negde razumela da ima pravo da više ne voli ili da nekog drugog zavoli više. Ostala sam sa dvoje dece. Bila sam uznemirena činjenicom da sam u svemu od sada sama, bojala se da li ću moći i da li ču napraviti greške. Ipak sam posložila prioritete sa njim i bez njega i shvatila da sam i sa njim gro obaveza odrađivala sama, a da su greške sastavni deo života. Shvatila sam da je on na gubitku jer neće učestvovati u vaspitavanju i odrastanju dece. Takođe sam sagledala odakle ide moja ogorčenost. Sujeta me je gurala u ocaj i ogorčenost. I to sam prevazišla, okrenula novi list i nakon 3 meseca unutrašnjih borbi sigurno zakoračila u novi život. Prošlo je 8 godina, deca su izrasla u pametne mlade ljude kojima se ponosim. A ja? Ja sam ispunjena i zadovoljna. Zato mogu da poručim "ostavljenim" ženama da to ne gledaju kao kataklizmu već kao događaj koji je traumatičan ali koji se preživi. Muskarac nikada ne treba da bude smisao našeg života već samo puzla koja upotpunjuje sliku.