Ovo je selo na Pešteru gde se još priča albanski jezik

Duboko na Pešteri, na raskršću puteva tradicije i zaborava, nalazi se selo Ugao – mesto koje skriva priče starih, imena brda i livada na albanskom jeziku i duh vremena kada je zajedništvo bilo pravilo, a zaborav izuzetak.

Ovde, podno brda Majapreft (oštri vrh), Majatopoles (vrh Topole) i Majašis, još uvek odzvanjaju reči na albanskom, jeziku kojim su nekad govorili svi, i staro i mlado. Danas, to znanje čuvaju retki – među njima i Murat Pljakić, čuvar seoske istorije, koji sa osmehom priča:

Preporučujemo

"Za vreme Tita su promenili ime sela – nije Ugao, već je po albanskom ‘Ugla’. Sve što ovde vidite ima ime na albanskom jeziku: brda, doline, pašnjaci. I nije se govorilo ništa drugo do albanski.”

Iako je albanski jezik iz svakodnevice izgnan još od socijalističkih vremena – nije bilo škole na albanskom, pa se polako gasila ta vatra u narodu – sećanja ostaju, još uvek živa. Murat, sa ponosom, pokazuje kako još uvek zna da govori albanski, i kroz anegdote iz detinjstva prenosi fragmente seoskih priča:

"Došla su dva brata, jedan je primio islam, drugi nije. Onaj koji je primio islam sagradio je džamiju, još stariju od one u Altun Alemu. Iskopao je i bunar na granici sa Stavgorom – bunar Pljakin. Mi smo od toga bratstva potekli.“

Sve smo radili zajedno, išli na mobe, svadbe, prela

Selo Ugao pamti vremena kada se sve radilo mobama: „Nekad su se okupljale čitave čete kosača – po 10, 15, 20 ljudi – i radilo se zajedno, pomagali smo jedni drugima. Sad su došle mašine, ali mašina ne može sve – kosu sam još uvek donosim, gde treba ručno, tu nema druge.”

Uz mobe, pamti se i radost svadbi, okupljanje za dženaze, duge zimske večeri uz prelo i tkanje. „Nije isto kad je svadba u hotelu ili kad je u selu. Tad se narod družio, radilo se skupa, a sad nema ni s kim da popričaš“, priča jedan od starijih meštana.

Danas je sve lakše, ima struje, vode, ali nema ljudi

Mnogi iz Ugla, poput Arifa Mujezinovića i Reška Kuča, danas su starci koji su se nakon decenija provedenih u inostranstvu vratili da u rodnom kraju dočekaju starost:

"Trideset pet godina sam radio u Nemačkoj. Sad sam se vratio da ovo malo starosti provedem ovde, na zemlji predaka. Ali selo se ispraznilo – nekad je bilo 150 kuća, sad par domaćinstava, omladina otišla za Sarajevo, Pazar, svet.“

Na licima starica poput Hafize Camović prepoznaje se i tuga i ponos:

"Nekad je svako domaćinstvo imalo po sto ovaca. Radilo se, tkalo, prelo, a danas… sve je lakše, ima struje, ima vode, ima prodavnica, ali nema naroda. Nekad se u prodavnici skupilo po pedeset ljudi, bilo smeha, šale, sad ni koga da sretneš.”

Nekadašnji, teži život imao više duše

Iako današnji život donosi više komfora, ostaje osećaj da je onaj nekadašnji, teži, ali bogatiji život, imao više duše.

"Najviše žalim što su se rasturila domaćinstva, što nema više druženja, što se ne pomaže kao pre. Sada svi zatvoreni, svako u svojoj kući“, dodaje Hafiza.

Priče o Uglu, njegovim ljudima i albanskom jeziku na Pešteri, svedoče o snazi identiteta koji traje, čak i kada preti da ga prekrije tišina zaborava.

(Telegraf.rs / RTV Novi Pazar, Sandžak Danas)