Misteriozni simptomi upozorili Jelenu na tragediju: Osećala se loše u kući momka, on u njoj ostao i poginuo

"Prošlo je dvadeset godina od tada. Ne mogu da se setim njegove boje glasa, ali kad god pomislim na njega toplina mi preplavi srce - on je stvarno bio čovek izvan ovog sveta", ovako je za Telegraf.rs Jelena Lukić započela ispovest o Saši Lukiću, koji je tragično preminuo nakon stravične eksplozije plina.

Nakon što je Telegraf objavio potresnu priču o tragediji koju cela Ruma pamti, kontaktirali smo i hrabru Jelenu, a ona je pristala da nam otkrije detalje, čuvajući sećanje na voljenog Sašu.

Preporučujemo

Aleksandar i Jelena prvi put videli su se na jednom venčanju. On je bio gradski frajer za kojim su sve devojke uzdisale, na licu je uvek imao široki osmeh i vragolast pogled, a upravo je taj pogled uzburkao Jelenin život i promenio ga zauvek. Ona je nakon toga shvatila da mora da ga ima. Išla je tamo gde je on radio, sipala gorivo na pumpi gde je on radio, želela je samo da im se ponovo sretnu pogledi.

Foto: facebook.com/hronike

- Ponekad sam po par sati šetala u blizini njegove kuće u nadi da ću ga videti - objasnila je Jelena za Telegraf.rs.

Pratila ga je svuda po gradu mesecima. Imala je samo dvadeset jednu godinu i bila je deset godina mlađa od njega, ali to je nije sprečilo da ga osvoji.

- Kada smo pričali o tim počecima i o tome kako sam ga jurila, njemu je to uvek bilo smešno. Ali se ta razlika u godinama u vezi nije osetila ili je on bio previše mladalačkog duha ili sam ja bila previše ozbiljna. Nemam omiljenu uspomenu sa njim, sve uspomene volim. Svaku Novu godinu, svaki rođendan, svaki običan dan. Svaka uspomena je bila značajna - opisala je Jelena.

Ušli su u vezu nakon što je Jelena nagovorila svoju tetku da ga pozove na rođendan. Tada je on shvatio koliko joj se dopada, ipak, pre nego što su se upustili u ljubav, našli su se u vrlo neobičnoj situaciji.

- Oboje se prezivamo Lukić. To je devojačko prezime moje mame. Čak i ličimo poprilično. Saša je odmah zvao svoju tetku iz Novog Sada da pita da li smo rođaci. Ona je rekla da misli da jesmo. Odmah smo pojurili u crkvu. Tamo smo sa sveštenikom prošli sve spiskove i potvrdili da ipak nismo rod, barem ne do devetog kolena. Svašta je tu bilo - ispričala je Jelena, a osmeh koji se raširio na licu osetio se i preko telefona.

Jelena i Saša bili su nerazdvojni. Delili su svaki trenutak svojih života, voleli su se i uživali u toj ljubavi. Godinu dana pre nesreće Saša i Jelena su bili u Turskoj na moru.

- Tamo mi je čak i kupio prsten. To nije bilo ništa zvanično, bilo je to samo za nas. Mislim da je planirao da ozvaniči kad renovira kuću, već je to krenuo da sređuje kada se desila nesreća - ispričala je Jelena.

Oni su svako veče izlazili, a nakon izlaska vraćali su se kod njega kući. Međutim, tri-četiri meseca pred nesreću koja je okončala Sašin život Jeleni bi pozlilo svaki put kad bi prešla prag.

Foto: facebook.com/hronike

- Čak je i Sašina sestra Sanja počela da me zeza kako mi je uvek loše kad dođem kod njih. Dok smo napolju sve je super, kad odem svojoj kući opet mi bude dobro, ali kad uđem kod njega počnu mi glavobolje i mučnina. Rađene su mi sve pretrage, svi mogući testovi, ali ništa nije otkriveno - rekla je.

Njihova ljubav je cvetala, a njihova sreća širila se celim gradom. O tome koliko je taj odnos bio divan svedoče i komentari sa Fejsbuka. Građani Rume i danas se sećaju koliko su se oni voleli.

- Sećam ih se, bili su preslatki i prelep par... Kao sa slika, uvek nasmejani i veseli... - bio je jedan od komentara.

I dok je sve oko njih blistalo, dok je njihov osmeh vedrio nad Rumom i dok su oni sanjali zajedničku budućnost, sudbina je spremala tragediju koju ni Jelena ni Ruma nikad neće zaboraviti.

Nekoliko dana pre nesreće, Saša je izbezumljeno povao Jelenu i pitao da li može da dođe na kafu.

- Kada je stigao kod mene njegove krupne oči bile su još krupnije. Ispričao mi je kako je na poslu sipao gorivo u neki crveni auto na kom je stajala parta. Pogledao je u partu i video svoje ime - ALEKSANDAR LUKIĆ. Bio je jako uznemiren, a ja sam pokušavala da ga smirim rečima kako je Aleksandar često ime i kako samo u Rumi ima 15 kuća Lukića koji nisu ni u kakvom srodstvu - ispričala je Jelena.

U subotu 4. juna Saša i Jelena su bili u gradu, a zatim joj je Saša predložio da dođe kod njega da pogledaju film. Jelena se složila. Međutim kada je izašla iz automobila i pritisla kvaku da uđe u kuću naglo se predomislila i zamolila ga je da je vrati kući.

- Bio je malo ljut, ali me je odvezao kući. Ne znam šta me je sprečilo da tu noć uđem u kuću. Snažno me je zagrlio na rastanku. U momentu mi se učinilo da sam osetila jecaj. Otišla sam - prisetila se Jelena, koja tada ni slutila da će to biti njihov poslednji pravi zagrljaj.

Foto: facebook.com/hronike

Dok je Jelena mirno spavala u svojoj kući iza koje su se nalazile Hitna i Dom zdravlja, Saša je u svojoj sobi palio cigaru. Kada je upalio vatru pred njim se pojavila velika plava lopta.

- Govorio nam je da je sedeo na krevetu u svojoj sobi i pušio cigaru kada se iznenada pojavila velika plava lopta, koja je "progutala" gotovo pola kuće. Govorio je da je buknulo zbog plina, a mi smo mislili da bunca zbog temperature, ubeđujući ga da u kući nema plina - ispričala je Sašina sestra Sanja neposredno nakon tragedije.

To veče u pola 3 ujutru Jelenu su probudili zvuci sirene sa ulice.

- Čula sam Hitnu pomoć i probudila se. Inače sam bila naviknuta na te zvuke u toku noći, pa se nisam ni budila. Nastavila sam da spavam - rekla je.

""Jelena, budi se...", majka je plakala, "Nesreća! Saša!" Te nedelje 5. juna 2005. godine osećala sam da se ruši ceo moj svet. "Stradao je","Eksplozija u kući", "Strašno. Kažu da je plin","Odvezli su ga u Beograd". Kao kroz maglu gledam ljude oko sebe. Neko me drži za ruke. Nešto mi govore. Gluva sam. Nema sam. Vidim Sanju, njegovu sestru. Svi plaču. Gledam srušen zid njegove sobe. Gubim se. Tonem. Mrak", ovako je Jelena opisala jutro nakon tragedije.

Nakon vesti da je Saša povređen odmah je otišla do njegove kuće.

- Sašini roditelji su mi rekli da su čuli neku buku, a onda su ga videli da je izašao iz sobe na nogama i seo u Hitnu pomoć. Mislila sam "koliko bi to moglo da bude loše kad je na nogama izašao iz sobe". Sa njegovom sestrom sa sela u kola i krenule smo u Beograd. Ceo put smo se šalile. Kada smo stigle, doktorka nam je rekla da ima 5% šanse da preživi i da je došlo do eksplozije plina. Sanja i ja smo je odmah napale. To je bilo nemoguće. Oni u kući nisu imali plin - prisećala se Jelena bolnih uspomena.

Foto: facebook.com/hronike

Saša je u eksploziji zadobio opekotine četvrtog stepena, preko 86% tela bilo mu je prekriveno njima, a doktori su rekli da će umreti u roku od četiri ili pet dana.

- Nismo mogli da poverujemo u to što lekari pričaju. Saši lice nije zadobilo opekotine, a ostatak tela je bio prekriven zavojima. Bio je kao mumija i ja njegove povrede nikada nisam videla, samo sam primetila da više nema trepavice. On je bio zvrk i stalno se šalio sa sestrama. Tog četvrtog ili petog dana on je bio u šok sobi toliko se šalio da su se svi oko njega smejali. Uvek je bio zvrk sa kojim nije moglo ozbiljno da se priča. To jednostavno nije slika čoveka koji će umreti u narednih nekoliko dana. Nismo mogli da razumemo konzilijum lekara koji svaki dan dođe i samo što ne pita "Kako ovaj još uvek nije umro?" Slike Saše nikako se nisu slagale sa njihovim rečima - ispričala je Jelena.

Saša nije osećao bol, svi njegovi organi bili su spaljeni. Šestog dana nakon nesreće, 12. juna, Saši je pozlilo. Upao je u delirijum, temperatura mu je skočila na 41 stepen, a puls je bio ubrzan. Doktori su predložili da ga ubace u veštačku komu, da ne bi doživeo infarkt. Iz kome se nikada nije probudio, preminuo je 13. juna.

- U toku tog buncanja rekao mi je "Vidiš Leco, ipak je bio predznak", mislio je na onu partu. Nakon toga je nastavio da bunca i pomenuo voz. Rekao mi je "Leco, dolazi voz po mene. Uskoro moram poći". Oblio me hladan znoj. Pitala sam ga da li mogu sa njim, ali mi je rekao da mi još nije vreme. To je bio naš poslednji razgovor - setila se Jelena.

Jelena se nakon toga borila sama, svim silama, da se povrati od potpunog šoka koji je doživela. Bila je mlada i nije znala kako da preživi to.

- Tada psihoterapije nisu bile toliko rasprostranjene. Bila sam prepuštena sama sebi. Morala sam da nađem način da se sama izborim sa tim jer je "onaj gore" rekao da mi nije vreme. Žao mi je ako sam nekoga na tom putu povredila, ali morala sam da brinem o sebi - objasnila je.

Foto: facebook.com/hronike

Posledice su naravno ostale.

- Ostale su posledice naravno, ali ne plašim se. Toliko sam bila fokusirana na njega i to što je on prošao da se nikada nisam zapisala šta bi bilo da sam to veče i ja ušla sa njim u kuću. Danas se ne plašim, u kući imam plin i mislim da da je trebalo da umrem, umrla bih sa njim. Lekari su kasnije shvatili da je to što mi je bilo loše u Sašinoj kući bila posledica trovanja plinom. Međutim plin jako brzo ispari iz tela i nije bilo moguće dokazati tada - zaključila je Jelena svoju ispovest.

Ljudi u Rumi se i dan danas sećaju ove velike tragedije u kojoj je gradski magup Saša Lukić izgubio život. Sećaju se i velike ljubavi između Saše i Jelene. Jelena i danas živi u Rumi, nikada više nije letovala u Turskoj i drži salon venčanica, a zahvaljuje svojoj pameti da je sa svega dvadeset godina imala dovoljno mozga da sačuva veliku kutiju punu uspomena na Sašu. U njoj se nalazi prazna bočica Sašinog parfema i pisma koja je Jelena pisala da sačuva svaku uspomenu na svog voljenog.

(Telegraf.rs)