Mrtvi ne igraju kolo: Zbog ove rečenice Sonja je ostavila verenika i sama, bez ikoga na svetu, krenula iznova

“Mrtvi ne igraju kolo. Mrtvi ne igraju kolo. Mrtvi ne igraju kolo”, misli su koje se roje Sofiji Sonji Demajo Lunginović dok pokušava da spreči da se ta razarajuća bol u srcu pretvori u suze pred čovekom za kog je trebalo da se uda, a njoj prebacuju što nema ko da joj zaigra na svadbi. Drugi svetski rat je prošao i Sonju ostavio samu, bez ikoga. Jevreji su, bar na papiru, bezbedni. Ali Sonja — sada već devojka, ćerka Jevrejke i komuniste — i dalje nosi nevidljivu žutu traku. I trpi. Uvrede, osude, udarce koji ne ostavljaju modrice, ali bole dublje.

Sofija Sonja Demajo Lunginović rođena je septembru 1939. godine. Jevrejsko dete iz centra Beograda živelo je traumu tokom svojih prvih koraka, bombe tokom prvih reči, maltretiranja od sekude kad je došla na ovaj svet. Postala je jevrejka Sonja Demajo rođena 9. septembra i pravoslavna srpkinja Sofija Lunginović rođena 9. avgusta.

Dve osobe, jedno telo. Dve sudbine, jedno slomljeno srce. Dve majke, dve porodice, dve sestre i dve tragedije, sve u samo jednom detetu od 6 godina.

- Od Demajovih niko osim mog brata od tetke i mene nije preživeo. Neki su ugušeni u logoru, drugi su streljani, moj ujak je ubijen u Kragujevcu, sa svom onom nesrećnom decom, moj otac je obešen iako nije bio jevrej - ispričala je Sonja za portal Telegraf.rs.

Ipak, ona je bila beba kad su svi oni nestali sa lica zemlje pod okrutnom vladavinom okupatora. Ona ne pamti da su njenog oca odveli, ali se bolno seća koliko je njena tetka bila maltretirana.

- Moj teča i ona su se dugo zabavljali, ona je uzela pravoslavlje kada se udala za njega. Rodila mu je sina, mog brata. Ipak, moj teča ju je mrzeo. Zaljubio se u drugu ženu. Tokom rata uvek joj je pretio “Svima ću reći da si Jevrejka” i ona se dugo plašila. Znala je šta je čeka ako on to oda. Zato je trpela da je bije. Jednom ju je pretukao dok smo brat i ja bili u sobi. Imala je naočare. Toliko ju je udarao po telu i licu da su se naočare slomile. Kako joj staklo nije upalo u oči, ja dan danas ne znam. Nastavio je da je bije dok nije pala sa nogu na pod. Tada ju je šutnuo. Moj brat, koji je tada imao jedva dve godine, strpao je portiklicu u usta, sisao je i sakrio se između drva i peći iako je bio avgust i bilo je vruće. Ja sam istrčala na ulicu i pobegla. Kući sam se vratila tek kad je pao mrak, tražili su me, ali gde sam bila ni sama ne znam - prisetila se Sonja sa užasom u očima, svojstven samo detetu koje je raslo pod bremenom takve uspomene.

Pod konstantnim strahom Sonjina tetka se tresla. Umesto da se osloni na svog supruga, da zna da je zaštićena i bezbedna, ona je strahovala i trpela batine i ozbiljne fizičke povrede. Sve dok jednog dana nije shvatila da ne mora. Ucenila je svog supruga.

- Rešio je da ode da oslobađa Beograd. Otišao je kod svoje ljubavnice da se pozdravi. Na izlasku iz njene zgrade upucan je u glavu. Nije bio u ratu ni tri minuta, ali dovoljno dugo da se moj brat smatra sinom oslobodioca Beograda i da kad mi je tetka umrla završi u sirotištu za decu oslobodioca, umesto na ulici sam i napušten - rekla je Sonja sa mržnjom prema teči i olakšanjem zbog karata koje su dodenjene njenom bratu.

Rat se završio, ali Sonju je čekala nova borba na koju niko nije mogao da je pripremi. Njena jevrejska porodica bila je ubijena, Lunginovići su je odbacili, a majka Mara nije mogla ni da zamisli šta će dočekati njenu štićenicu kada izađe u svet.

Majka Mara, Nale i Vera trudile su se da očuvaju Sonju Demajo, ali su znale da joj je jedina šansa da opstane u posleratnom svetu kao Sofija Lunginović. Iz tog razloga ove tri žene puštale su je da bude i Sonja i Sofija i učile je kako da pomiri ova dva identiteta.

- U kući majka Mare slavila se Sveta Petka, krsna slava mog oca. Slavio se Božić i Sveti Nikola, ali i Hanuka, Jom Kipur i Pesah - ispričala je Sonja.

Njen već komplikovan identitet, dodatno je zakomplikovala činjenica da je majka Mara dolazila iz katoličke porodice. Majka Mara redovno je Sonju vodila kod svojih roditelja koji su živeli u Sloveniji, a devojčica ih je volela kao rođenu babu i dedu.

- Oni su bili katolici i tamo sam prvi put videla da se neko moli pre jela. Prvi put kada sam videla da se mole pokušala sam da uzmem hranu, ali majka Mara me je stegla za ruku, onda je baba rekla: “Pusti je, dete je gladno i nije naše vere, neka jede”. Uvek mi je davala da jedem i uvek je gradila moju majku što me je dovodila bolesnu, a ona to nikako nije mogla da promeni. Put do Bleda vozim bio je naporan i meni je uvek bilo toliko loše, da bi me kondukteri izneli iz voza na rukama, a baka bi samo rekla: “Opet si mi je donela mrtvu!” Ipak, tamo sam se puno igrala, čuvala sam životinje. Imala sam i svoju kravu, Zvezdicu. To je bila jedina krava koju su baba i deda imali, ali sam je ja toliko razmazila da nije htela babi da da mleko ako ja nisam tu. Moja baba je govorila da me je Bog sačuvao da nije njoj pomogla - pričala je Sonja da osmehom na licu i srećom u očima.

Ipak, upravo su je te posete Bledu dovele u užasnu situaciju kada je krenula u školu. Njena učiteljica bila je divna, razumela je tragediju koju je Sonja preživela i devojčici je bila par dok je druga deca nisu prihvatile. Ipak, već prvog dana u školi, suočila se sa diskriminacijom.

- Tek sam se vratila iz Slovenije i odmah sam krenula u školu. Nisam baš najbolje govorila srpski, ali sam ga razumela. Učiteljica me je uvela u odeljenje i rekla mi da će sve biti dobro i daće prvi čas biti veronauka. Kada je pop došao tražio je da se prekrstimo, ja sam pogrešila. Krenuo je da viče na mene, ali ja nisam mogla da mu odgovorim. Krenuo je da me vređa zato što sam Jevrejka. Izbacio me je napolje i rekao da Jevreji neće kroičiti preko praga njegove učionice. Stajala sam ispred, gurnula sam keceljicu u usta i plakala - ispričala je Sonja svoje prvo sećanje na školu.

Zahvaljujući učiteljici i brojnim drugim dobrim ljudima, Sonja je uspela da prođe kroz školovanje bez mnogo problema. Volela je da čita, da posećuje predstave i opere, razvijala se kao ličnost. Uspela je da završi i učiteljsku školu, a na svakom koraku su uz nju bile majka Mara i njene dve sestre Vera i Nale.

- Majka Mara je pravila kolače, držala čekić i čitala knjige sve sa istim intezitetom. Nema knjige koju sam ja morala da pročitam, da je i ona nije pročitala - ispričala je Sonja.

Tako je preslatka i prestrašena devojčica rasla u lepu mladu ženu, spremnu da pronađe ljubav, a onda ga je jednog dana i upoznala.

- Zabavljali smo se godinu, dve dana. Trebalo je da se udam za njega, ali sam ja prva diplomirala, pa smo morali da čekamo. Kada je on završio došao je sa dva brata od strica da me poseti u stanu gde sam živela sa cimerkom. Dogovorile smo se da im ja skuvam kafu, pa da ih vodim da im pokažem kako ljudi igraju kolo. Dok sam ja kuvala kafu čula sam ih kako pričaju. Jedan njegov brat je rekao: “Nisi mogao veću sirotinju da nađeš, nikoga nema, ko će u kolu da ti igra?” Čekala sam da me moj verenik odbrani, ali ćutao je - prisetila se Sonja, a u očima joj se videlo razočarenje, koje ni danas, posle toliko godina, nije prestalo da boli.

Sonja je stajala na vratima sa bolom u srcu i mantrom “Mrtvi ne igraju kolo” i mada se nadala da će njen verenik nešto reć, već je znala da je to njihov kraj.

- Odbranio me je drugi brat mog verenika. Rekao je: “Mrtvi ne igraju kolo! Šta sad, zato što sam ja izgubio oca, ne treba ni jedna devojka da se uda za mene? Sreća imam majku, ali Sonja nema nikoga! Treba li ja da odustanem od ženidbe?” Onaj brat je nastavio da me napada, a moj verenik je ćutao. Ne znam odakle sam skupila snagu da im sipam kafu i da se ne rasplačem. Posle sam čula tog brata kako poznaje neku miradžijku, jedinicu, sa ogromnim posedom, koja je kao i ja završila učiteljsku školu. Na rastanku sam mu vratila prsten i rekla da potraži tu drugu ženu, a zatim sam se okrenula i otišla - prisetila se Sonja.

I mada je ona svakodnevno bila Sofija Lunginović, rođena 9. avgusta, u duši je uvek ostala Sonja Demajo, dete rođeno svega nedeju dana nakon Hitlerove okupacije Poljske, a sve nedaće podsećale su je na to.

Snalažljiva, kakva je bila, Sonja je naučila da pomiri svoja dva identiteta i da joj koristi kako joj odgovara.

- Krenula sam u školu u kojoj sam dobila posao u Aleksandrovac, tamo sam upoznala svog muža. Moj bivši verenik video me je na autobuskoj stanici. Vikao je “Sonja, Sonja” i trčao za mnom. Ja sam ušla u autobus i sela na svoje mesto. On je stajao na vratima i pokušavao da me dozove, vozač me je pogledao, a ja sam rekla “Nemojte mene da gledate, nisam ja Sonja, ja sam Sofija” - ispričala je Sonja sa znalačkim osmehom.

Ipak, dok je ona učila kako da prihvati sebe i kao Srpkinju i kao Jevrejku, ljudi su je osuđivali bez povoda, ili je voleli iskreno i duboko. Sonja je ostala bliska prijateljica sa Verom i Nale, a majka Maru je volela duboko kao pravu majku. Bila je tu uz sve njih od njenog detinjstva, preko Nalinog, a kasnije i Verinog enčanja, pa sve do poslednjih njihovih trenutaka.

A toj njenoj maloj usvojenoj porodici pridružio se i njen suprug i mislila je da je našla sebi životnog saputnika i ljubav za ceo život.

- Upoznali smo se i brzo smo se verili, a onda smo dobili i sina. Bili smo u braku 11, 12 godina, ali nije uspeo. Brak je unišeten zbog njegovog groznog jezika. Mrzeo je što sam Jevrejka i uvek je psovao “moju mrtvu jevrejsku majku”. Možda bih i ostala sa njim da me sin jednog dana nije pitao: “Mama zašto to trpiš? Ja vas volim oboje, ali ne mogu da biram između vas”, tad sam odlučila da napustim muža - rekla je Sonja.

Sonja je ostala učiteljica, jedna od najvoljenijih, odgajala je sina, brinula se o njemu, a onda, kad je on odrastao je otišla je u Izrael. Upoznala je kulturu iz koje je njena majka došla. I stekla svoje mišljenje i stavove o svom dvojnom identitetu.

- Sa godinama sam naučila da volim i poštujem obe religije. I danas slavim Svetu Petku, ali i Hanuku. Volim svoje poreklo. Ipak, ne volim kada su ljudi okrenuti ka ekstremima. I ne volim ljude koji ne priznaju ništa manje od potpune posvećenosti religiji - objasnila je Sonja.

Ipak, kako bi mogla da voli ekstreme? Ekstremi su joj odneli porodicu i detinjstvo. Sa druge strane potpuna posvećenost jednoj religiji odvela bi je daleko od druge, a to bi bilo kao da je izabrala koga više voli, majku ili oca. Sonja je možda uspela da pomiri svoje identitete u sebi, ali nije uspela da spoji Lunginoviće i Demajove u sebi. Još uvek pokušava da poveže dve porodice razorene ratom i uništene do temelja.

Zato je pre mesec dana pokušala da nađe porodicu svog deda strica Pavla Lunginovića, koji je bio izuzetno cenjen tokom 20. veka u Vršcu. Sonjina kumica potražila je njene rođake u fejsbuk grupi “Pokidane veze”, ali pokušaj da nađu nekoga ko bi Sonju upoznao sa porodičnom istorijom njenog oca nije bio uspešan.

- Kumica mi je objasnila da su me mnogi napali. Da su rekli “Šta sad ona hoće?”, “Beograđanka bi novac Paje Lunginovića…”, jako sam se potresla. Ne zanima me novac. Imam sve što mi treba, ali nemam svoju istoriju i svoje poreklo. Umesto da neko ispravi greške mojih predaka i da mi sada, u ovim mojim “matorim” godinama pruži mirm oni me opet napdaju - zaključila je Sonja sa setom u glasu, koja možda nikada neće biti izbrisana.

Danas, kada korača ulicama pod istim nebom pod kojim su nekad gorele bombe i mržnja, Sonja više nije ni samo Jevrejka ni samo Srpkinja. Ona je svedok. Ona je preživela. I njeno kolo, iako tiho, i dalje igra – kroz svaku reč, svako sećanje i svako dete koje uči da ne ćuti.

(Telegraf.rs)