Šokiraće vas stari pogrebni običaji iz Jagodine: Zašto su žene ostavljale svoju kosu na grobovima voljenih?

Kad danas umre neko u gradu pa mu se sprema sahrana, malo od nekih starih običaja, vezanih prevashodno za selo, možemo videti. Razmišlja se u vremenu sadašnjem o tome u koji će se restoran posle sprovoda ići, da li neki "živi instrumenti" odsvirati pokojnikovu pesmu "za kad me budete sahranjivali", a kad je o samom ukopu, mahom se sve završi samo sa bacanjem grumenja zemlje preko kovčega. A nekad? I to nekad po selima Pomoravlja, konkretno? Nekad je to bilo mnogo sadržajnije i obrednije.

Istražujući običaje o sahranama u nekim davnim vremenima na ovim prostorima, nabasasmo na jednu zanimljivu staru knjigu o Jagodini.

Preporučujemo

Izvesni Vranić je u njoj pomenuo dnevnik putašestvija izvesnog Buzbeka u kojima toliko verno opisuje sve da više deluju kao slike, a ne reči.

Evo šta kaže...

"Iz Beograda, piše Buzebek, s pratnjom janičara, dođemo u Jagodinu. Onde smo imali da vidimo pogrebne običaje ondašnjeg naroda, koji se ni malo ne slažu sa našima", započinje dotični predočavanje pogrebnih običaja ondašnjih.

Mrtav je, kazuje on, ležao u crkvi sa otkrivenim licem. Pored njega je bilo nešto hleba, mesa i jedan sud vina. Važnu ulogu su imale ženske figure.

- Žena pokojnikova i kći stajahu tu obučene u čisto odelo. Kći je nosila na glavi nekakvu kapu sa paunovim perjem. Poslednji dar, kojim je žena svoga muža, kad se već prestavno, darivala, bio je crvena mala kapa, kakvu onde nose devojke gospodskoga roda (crveni fes). Slušali smo i njihova naricanja i zapevanja, kako sa žalosnim glasom pokojnika pitaju "Šta smo ti mi na jao učinile, da tako sa nama radiš? Šta li smo ti skrivile? Da li te u čemu ne poslušasmo? U čemu li ti po volji ne učinismo, te nas sad tako samohrane i u bedi ostavljaš?" – navodi Vranić koje su to žalopojke žena bile onomad kad im voljeno muško ode na onaj svet.

Što se tiče same sahrane, tu je bivalo nekoliko sveštenika grčke crkve.

"Na groblju videsmo, da imaju od drveta pekačke izrezane slike, kao jelene i srne, stavljene na koplje i dugačke motke. Pitasmo šta im to znači. Rekoše nam da to moževi ili očevi hoće time da pokažu, kako su im domaćice ili kćeri bile okretne, vredne i ustalačke" – kazuje Vranić.

Na mnogim grobovima, veli, ležali su pramenovi duge kose, koju žene i devojke u znak svoje duboke žalosti odsecaju i na grobove svojih rođenih ostavljaju.

- Još nam pričaše, da je i u onoj zemlji običaj, da kad roditelji već ugovore sve o ženidbi sina i kćeri svoje, mladoženja ipak otme nevestu i kradom odvede. Ovo čine što se smatra da nije pristojno, da devojka od svoje volje pristane da bude žena – predočava Vranić kako su nekada išle te "bračne stvari".

Inače, ovi običaji datiraju od pre nekoliko vekova (u vreme kad je stara knjiga o Jagodini pisana bilo je prošlo 350 godina).

"Kao što se vidi, od tih običaja danas skoro ni jedan ne živi kod nas, svi su izumrli, pa na njihova mesta došli drugi, nešto izmenjeni – ni a dosta i strani. Običaj da se pri opelu u crkvi donosi jelo i piće kod nas se potpuno izgubio, jer se po dublje daje nešto donije, odnosno više mršavo, no i danas se često može videti pri opelu", ukazuje on.

Međutim, s druge strane, ima krajeva u kojima se i danas mrtvac može videti, jer ga pri opelu i sprovodu ne pokrivaju poklopcem.

(Telegraf.rs)