Amerikanac oženio Srpkinju, došao u Beograd, pa poludeo zbog OVE NAŠE NAVIKE

Aleks je Amerikanac koji je svoju sreću našao sa Srpkinjom, a nakon mnogo razmišljanja došao je u njen zavičaj i ovde gradi život. Ipak, ono što ga je sačekalo kod nas nije mogao ni da sanja.

Kada je Aleks odlučio da se preseli iz Njujorka u Beograd, nije znao šta ga čeka. Sa sobom je doveo suprugu, troje dece i, kako se ubrzo pokazalo, baš u našoj zemlji ga je sačekao najveći oslonac u novom životu – tast i tašta.

Preporučujemo

- Biti zet ovde je potpuno drugačije nego što sam zamišljao. Nikada se nismo posvađali. Možda je to zato što ne pričam dovoljno srpski, a moja tašta ne govori engleski, ali ih mnogo volim. Moja dva brata imaju komplikovane priče sa tazbinom, ja ih nemam. Kod mene je sve obrnuto – doživeo sam samo ljubav i podršku i za to sam im jako zahvalan - kaže Aleks.

Za Amerikanca naviknutog na tempo Njujorka i Los Anđelesa, život u Srbiji otvorio je oči za razlike koje se ne vide odmah.

Prva i najvidljivija bila je igra dece. Parkovi su ovde uvek puni, dok deca u Americi uglavnom ostaju u dvorištima svojih kuća.

- Ljudi tamo žele privatnost i svoje igralište, ali deca retko izlaze napolje. Ovde, gde su dvorišta manja, svi izlaze u park. Tamo uvek ima nekoga – to u Americi ne viđaš - objašnjava Aleks.

Posebno ga je oduševila scena iz beogradskog parka – penzioneri koji sede na klupama i posmatraju decu.

- Ovde je sve opušteno i prirodno, deca mogu da budu deca bez straha. Želim da moja deca tako doživljavaju svet – da budu oprezna, ali ne uplašena - objasnio je Aleks zašto mu se dopada Srbija.

Seća se i perioda pandemije, kada je njegova supruga bila trudna.

- Nikada nije čekala u redu, ljudi su je uvek puštali preko reda. U Americi to ne postoji – tamo bi trudnica čekala kao i svi ostali. To me je baš iznenadilo - ispričao je.

Njegovo najstarije dete tada je išlo u vrtić, gde je primetio koliko vaspitači zaista vole svoj posao.

- Ovde dobijam fotografije i video-snimke sa izleta, vidim kako grle i ljube decu, pokazuju im ljubav. U Americi je to nezamislivo – tamo ne smeš da zagrliš dete jer bi odmah neko mogao da pogrešno protumači - šokirao je objašnjenjem.

Iako je Njujork grad sa ogromnim mogućnostima, Aleks smatra da nije za svakoga.

- U vozu na jednoj strani sedi beskućnik, a na drugoj milioner. Svi su tamo. Ako želiš prilike – to je najbolje mesto, ali ako ideš samo da se družiš, nećeš biti srećan. Ja sam primer – u svom baru sam upoznao suprugu, a jednog od najvažnijih poslovnih saradnika kao mušteriju - objasnio je.

U Srbiji prilike ne dolaze same, ali tempo života je sporiji i opušteniji:

- U Americi stalno moraš da radiš da bi plaćao račune i kiriju. Ovde mogu da usporim, da popijem kafu na terasi i udahnem vazduh. To nema cenu.

Posebno ga je iznenadila drugačija kultura privatnosti.

- Mi Amerikanci volimo privatnost. Ovde toga nema – rođaci dođu kad god požele, bez najave. To je lepo, ali nekome iz druge kulture može biti teško. Rekao sam ženi: ‘Nije da ne volim tvoju porodicu, oni su divni i puno čine za decu, ali jedina osoba sa kojom želim da živim si ti’ - izmamio je osmehe kod mnogih.

Prednosti zajedničkog života vide se i u manjoj finansijskoj opterećenosti.

- Ako u Srbiji ne uspeš u nečemu, uvek znaš da imaš gde da se vratiš. Čak i ako sve propadne, možeš krenuti ispočetka. To je neka vrsta ‘američkog sna’ ovde - ispričao je.

Ipak, Aleks priznaje da mu najviše nedostaju barovi.

- Postoji nešto posebno u američkom baru – sedneš za šank, pričaš sa šankerom ili strancima. Ovde toga nema – u kafani sediš za stolom i piješ pivo, ali nije isto. Ne kažem da nema barova, ali u predgrađu ih baš nema mnogo. Ta atmosfera mi nedostaje - zaključio je Aleks.

(Telegraf.rs)