Italijan otkriva kako ga je Beograd izlečio: Srbija proizvodi više čovečnosti nego što čovek može da zamisli

Želja da se "proba" život negde drugde, posao, ljubav... razni su razlozi zašto se neko odluči da se sa rodne grude preseli u tuđinu. Ne znamo šta je Italijana Pućija Preveteru nagnalo da iz svoje domovine pređe u srpsku prestonicu, ali po njegovoj objavi na Fejsbuku, na stranici Srpska zajednica Italije, sigurno je da su godine provedene ovde u njegovoj duši ostavile trajni, lep trag.

Evo šta priča...

Preporučujemo

"Preselio sam se trajno u Beograd 1. juna 2016. godine, ponevši sa sobom samo tri velika kofera, jedan kompjuter, dve bele kuce koje su me obožavale i prtljag grešaka, kajanja i žaljenja kojih nisam znao da li ću ikada uspeti da se oslobodim. Živeo sam u malom dvosobnom stanu u Ljube Didića, sa velikim prozorom koji je gledao na veliko dvorište puno drveća, među zgradama", počinje Pući svoje evociranje uspomena na život u Beogradu.

Penzija koju je nasledio od svoje supruge, koja je preminula dva meseca ranije, omogućavala mu je, kaže, pristojan život. Poneki manji posao, poput posla grafičkog urednika, davao mu je, ističe, ono što je bilo suvišno.

"Na malom trgu ispod moje zgrade imao sam sve što mi je trebalo za svakodnevni život: mali supermarket, dobru pekaru, Кafe Parkić za pivo ili kafu popodne. Malo dalje, u Cvijićevoj, brica, apoteka za moje boljke, pet šop sa dragom Svetlanom koja je razmazila moje kuce losos keksima, veterinar, sjajni dr Nenad", priča ovaj Italijan.

Svako od tih mesta, kaže, davalo mi je priliku da posmatram obične ljude, mlade, stare, radnike.

"U parku Starine Novak ili gore na Tašmajdanu moje kuce su jurile golubove. Počeo sam da stičem beogradske prijatelje i rado sam se uključivao u večernji život, posle posla: izleti van grada, živa muzika u lokalima u centru, velike pijanke, veliki smeh", navodi Prevetere.

Kaže nikad u životu nije toliko šetao kao dok je živeo u srpskoj prestonici.

"Išao sam od jednog kraja Starog Grada do drugog, pa čak i do Zemuna, bez ikakvog umora. Tako sam počeo da razumem Beograd i Beograđane i, što je najvažnije, naučio sam da pravilno vrednujem vreme, novac i međuljudske odnose", ističe on.

E onda se naredne godine preselio u Sredačku ulicu i zahvaljujući jednoj dragoj prijateljici otkrio fascinantni svet pijaca.

"Imao sam svoju 'mapu' za kupovinu: povrće i voće na Zvezdari, konjsko meso na Đeramu, riba na Кaleniću. Posle svake kupovine uvek sam bio ispraćen osmehom", s radošću se priseća Pući.

Dotakao se u ovom evociranju uspomena i Boga i crkve.

"Na Svetoj Liturgiji, iako nisam razumeo ni reč, osećao sam se veoma blizu Hristu i u miru sa svojom savešću. Nova osećanja i emocije za mene", kaže on.

O svom povratku u Italiju nije hteo da piše jer je to, kako kaže, "poglavlje života koje još mora da dešifruje".

Na kraju, kroz citat moćnog Vinstona Čerčila, ilustrovao je, zapravo, koliko mu ne samo naš grad nego i Srbija znači.

"On je rekao 'Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari'. Ja kažem – Srbija proizvodi više čovečnosti nego što čovek može da zamisli. Srbija me je izlečila", naglasio je na kraju svoje objave ovaj Italijan.

(Telegraf.rs)