"Udžbenike ne štampaju stranci, to je zabluda": Učiteljica o spornim temama u prosveti, dotakla se i plata

U poslednje vreme često se polemiše o nizu pitanja koja se tiču obrazovnog sistema u Srbiji, od besplatnih udžbenika do položaja i zarada prosvetnih radnika, a situacija je opet dostigla pik pred početak nove školske godine. O ovoj veoma bitnoj temi posebno su važna mišljenja onih koji su najveći deo svog života posvetili upravo radu sa decom, važno je da se čuje glas prosvetnih radnika. Tako je za Telegraf.rs o ovoj temi govorila učiteljica iz Zrenjanina Ivana Bošnjak Bošnjak.

Kroz svoje dugogodišnje iskustvo imala je direktan uvid u ove goruće probleme, a naglašava da su neke od priča koje kruže medijima daleko od istine. Ona je objasnila da je jedna od najvećih zabluda u javnosti to da udžbenike štampaju stranci.

Preporučujemo

"Udžbenike ne štampaju stranci, već ih pišu stručnjaci"

- Priča koja se plasira po medijima poslednjih nekoliko godina kako "stranci štampaju udžbenike" je potpuno netačna i, nažalost, pričaju je oni koji nisu stručni za oblast obrazovanja. Udžbenike pišu stručnjaci, za mlađi uzrast uglavnom naše kolege, učitelji, koji znaju šta dete na kom uzrastu može da savlada. Svi udžbenici odgovaraju planu i programu koje propisuje Ministarstvo prosvete. Gde su štampani, to je nevažno - kaže ona, pa dodaje:

- Ova priča koja se proteže u poslednje vreme kako nam stranci štampaju udžbenike je rado prihvaćena u "širokim narodnim masama", a vodi ka gašenju vrhunskih izdavačkih kuća. U isto vreme, ti koji ne žele da stranci štampaju, koriste proizvode za kućnu i ličnu upotrebu raznih stranih firmi, utrkujući se ko će imati skuplje "firmirane" patike, parfeme, čokolade… šta god. Nijedan udžbenik, gde god da je štampan, nije prošao bez kontrole Ministarstva prosvete - kaže učiteljica.

Ona dodaje da je mogućnost da prosvetni radnici biraju udžbenike bila dočekana sa oduševljenjem, jer svaki deo grada ima svoje specifičnosti, a udžbenici se biraju tako da najviše odgovaraju baš tim đacima. Smatra da je mnogo važnije menjati plan i program, nego štamparije.

Kada je uvedena mogućnost da prosvetni radnici biraju udžbenike, većina zaposlenih u prosveti je to dočekala sa oduševljenjem. Jer, svako područje grada ima “neku svoju klimu”, biramo udžbenike koji najviše odgovaraju baš našim đacima. Priča koja se plasira po medijima poslednjih nekoliko godina kako "stranci štampaju udžbenike" je potpuno netačna i, nažalost, pričaju je oni koji nisu stručni za oblast obrazovanja.

"Besplatnim udžbenicima obezvređuje se vrednost knjige"

Ona je navela primer svog rodnog grada Zrenjanina u kojem je provela čitav radni vek i istakla da deca dobijaju besplatne udžbenike i rančeve, ali da to može da ima negativne posledice.

- U gradu u kojem sam rođena, živim i radim u Zrenjaninu, svake godine đaci prvaci dobijaju besplatne udžbenike, kao i odlične rančeve pune potrebnog školskog pribora. Takođe, deca iz porodica slabijeg materijalnog stanja, do kraja školovanja dobijaju besplatne udžbenike, kao i treće i svako naredno dete u porodici. Deljenjem besplatnih udžbenika obezvređuje se vrednost knjige, po mom mišljenju.

Prema njenim rečima, umesto na besplatnu školsku opremu, novac bi trebalo da bude usmeren na đačka putovanja.

- Potrebno je da đaci upoznaju svoju domovinu, okolinu, da se druže, stvaraju kolektiv. To je ono što nam nedostaje - dodaje ona.

Zarade prosvetnih radnika

Tema o platama prosvetnih radnika je, kako kaže, veoma kompleksna, jer je posao učitelja ili nastavnika mnogo više od onoga što se vidi u učionici.

- U prosveti uglavnom rade žene, a bukvalno je atavizam da žene treba da budu manje plaćene od muškaraca u svim segmentima posla. Ovo nije feministička priča, nego je posao prosvetnog radnika zaista težak, nije to "5 časova i hajde, kući", nego pripreme, administracija, posebno posvećivanje svakom detetu. To je jedan od retkih poslova koji se "nosi kući". Jer, svi naši ukućani uvek znaju da se i kod kuće pitamo kako najlakše, najkvalitetnije, najbolje, prići tom i tom detetu, kako rešiti disciplinske situacije, dečju tugu zbog nekih porodičnih odnosa, kako nekog podstaći na osamostaljivanje, a nekog na veća postignuća… To ne može da se plati nikakvim novcem - kaže ona.

Iako su plate često nedovoljne, veruje da one ne bi bile ključne za veći entuzijazam, ali bi svakako podigle ugled prosvetnih radnika u društvu.

- Živimo u vremenu gde mnogi đaci imaju bolje mobilne telefone od nastavnika i bolje uslove života. I, u svetlu vremena u kom živimo, takva deca i njihovi roditelji potcenjuju nastavnike, često rečenicom: "Mogu sve da vas kupim!" Veće plate ne bi dale veći entuzijazam nastavnicima, svako radi onako kako najbolje ume, ali bi dale malo, bar malo veći ugled u društvu - kaže ona.

- I onda, kad prosvetni radnik, posle 40 godina staža ode u penziju, penzija ne bude dovoljna za ono što smo želeli da priuštimo sebi: putovanja, banje, lečenja. Verovatno je malo čija penzija dovoljna za to što sam nabrojala, a to jeste tužno - zaključila je naša sagovornica.

(Telegraf.rs)