Majko, sve ti opraštam! Jasminu je mama ostavila kao bebu, a ona povrh svega želi da je danas primi u svoj dom

"Neke greške se mnogo skupo plaćaju, oprostila sam da bi i meni oprostili", započela je svoju ispovest za Telegraf.rs Jasmina Stojanović (36) iz Kragujevca, čiji je život od prvog uzdaha obeležen samoćom.

Pre 36 godina, jedna neželjena beba – povijena samo u kesu i sa parom minđuša – ostavljena je u Centru za socijalni rad. Nada je bila da će joj život u hraniteljskoj porodici biti bolji nego što bi ikada mogao da bude sa majkom. Ta beba bila je Jasmina.

Preporučujemo

- Majka me je čuvala me do četvrtog meseca i onda je sa babom otišla u Centar za socijalni rad i potpisala papire da ja idem u hraniteljsku porodicu - prisetila se Jasmina početka svog života.

Sada, nekoliko decenija kasnije, Jasmina je našla majku koja ju je ostavila, ali nije je napala, ni vređala, nije joj se čak ni grubo obratila. Bol, samoću i surovi život na koje je bila osuđena, vratila je ljubavlju – onom nevinom i čistom kakvu samo deca mogu imati u srcu.

Pozvala je majku u svoj dom uz jednu poruku:

- Neću dozvoliti da ostari sama.

Ipak, skoro godinu dana kasnije Jasmina i dalje živi bez svoje majke. Jedina veza su im svakodnevni video-pozivi, ali zagrljaj i sigurnost koje samo majka pruža, ništa ne može zameniti.

- Moja mama i ja smo dobro, odnos je dobar. Ona je i dalje u Italiji. Dobila je posao i italijanske papire, ali mora da ostane tamo još neko vreme pre nego što dođe kod mene u Nemačku - započela je veselo Jasmina naš razgovor, ali osmeh je ubrzo izbrisan sa njenog lica. Suze su ga zamenile.

- Naravno da se radujem njenom dolasku. Iako imam 36 godina, uželela sam se svoje majke. Meni majka fali i dan danas. Majka mora da se oseti, mora da bude tu za tebe. Ne mogu da joj kažem da sam joj skroz oprostila – nisam zaboravila - rekla je Jasmina, a već tu je postalo jasno da vreme koje je prošlo od trenutka kad je pronašla majku do danas nije donelo olakšanje.

Jasminina majka ni sama nije bila mnogo starija od deteta kada je na svet dobila bebu. Muškarac koga je obožavala ostavio ju je u poodmakloj trudnoći. Bio je boem i nije želeo obaveze, želeo je da živi i svojim sebičlukom nedužnom detetu stavio je krst na leđa.

- Moja mama je bila teška sirotinja. Nije imala. Ni njena mama nije imala. Druga su to vremena bila, posebno za romske porodice. On je kriv što sam ja ostala sama. Reći ću to prosto – ako nisi hteo da imaš dete, nije trebalo ni da ga praviš, trudna žena se ne ostavlja! Zato nikada nisam htela da znam za njega, zato me nije briga gde je - rekla je Jasmina, a u glasu joj se osetila strašna ljutnja.

Jasminina ljutnja dodatno je podlivena činjenicom da je i sama samohrana majka.

- Moja majka je prošla jako loše u životu. I ja sam tako prošla. I ja sam bila maltretirana, ali ja sam sa svojom decom otišla, nisam ih ostavila, tu sam za njih - govori ponosno Jasmina.

Iako je bila mezimče u hraniteljskoj porodici i imala je sve, Jasmina je u životu morala da se bori. Sama protiv celog sveta. Sama je morala da se trudi, da radi, nije imala podršku, leđa, ni vezu, bilo je dana kad je bila gladna i na ulici, ali kako kaže, "Bog ju je uvek čuvao i podario joj snagu".

- Ja imam iste greške kao moja majka. Reći ću vam jednu istinu – deca ispaštaju za greške roditelja. Oprostila sam joj da bi meni oprostili - objasnila je uz suze, koje siguran glas nije mogao da sakrije, a onda je nastavila:

- Nekada nije dovoljno da budeš majka, nije dovoljno ni da budeš dete. Dovoljno je samo da budeš jak. Bog mi je dao jačinu. Moja majka nije bila snažna, trpela je pritisak porodice. Ne zameram joj što me je dala. Krivim je što za mene nikada nije pitala. Što me nikada nije videla. Tvrdi da joj je bivši muž zabranio, da joj nije dao. Prihvatila sam to, to je njena krivica. Imam svoju decu, imam svoje greške. Bog neka joj sudi zbog toga, ja sigurno neću.

Danas je Jasmina odrasla osoba, željna majčinske ljubavi, spremna da se sve ostavi iza sebe, i dok čeka svoju majku da dođe, svesna je da joj to neće doneti mnogo olakšanje.

- Srećna sam. Imam svoju decu, svoju porodicu. Unuče od dve godine, i još jedno na putu. I kad moja mama dođe i kad bude pored mene, za mesec, dva, pet, biću srećna, ali znam da nikada neće prestati da boli - objasnila je.

Dodala je da u tome ne pomaže ni to što i sama pravi greške i izgovara reči koje ne želi:

- Nikad je nisam uvredila, nikad joj nisam rekla ništa ružno, ali umem da preteram. Ona u Italiji ima četvoro dece, pa joj nekad u ljutnji kažem "A šta sam ti ja?", to je ljubomora. Postoji u meni, šta ću, tako je.

Ljubomora, bol, osećaj napuštenosti, patnja, čista radost zbog pronalaska te figure o kojoj je sanjala, sreća, nežnost i ljubav, sve to ispisuje Jasminino srce i stvara od nje osobu koja i nakon 36 godina samoće, još uvek pokušava da uspostavi odnos sa ženom koja ju je učinila siročetom.

Svakodnevni razgovori između njih dve grade odnos koji je već dugo trebalo da postoji, a Jasmina, iako svesna da te godine nikada neće biti nadoknađene, ipak izražava zahvalnost svojoj majci.

- Ja sam zahvalna svojoj majci. Nosila me je, dala mi ruke, noge, nije me bacila, predala me je dobrim ljudima da se o meni brinu. Stvorila me je, to je valjda dovoljno - izgovara pomireno, a onda prepričava post koji je juče okačila na društvene mreže.

Jednu pored druge stavila je slike sebe kao bebe i sebe kao odrasle osobe uz pesmu "Majko, sve ti opraštam", a dok to govori, suze se gube u knedli koja ostaje i dugo nakon kraja našeg razgovora.

(Telegraf.rs)