Ovaj moj sin biće gospodin čovek: Roditelji otkrivaju detinjstvo poznatog violiniste iz Subotice

U domu Ljiljane i Borivoja Nikolića u Subotici, svaki kutak odiše toplinom i uspomenama. Na zidovima vise diplome i priznanja, a roditeljski ponos ogleda se u svakom pogledu. Njihov sin, Miloš Nikolić, upravnik Narodnog pozorišta u Subotici, profesor i violinista, odrastao je u kući gde su ljubav, rad i poštenje bili temelji. U iskrenom razgovoru, Ljiljana i Borivoje prisećaju se sinovljevog detinjstva, prvih muzičkih koraka i puta koji ga je doveo do statusa cenjenog umetnika i rukovodioca.

Od malih nogu gospodin čovek

Na pitanje o prvim naznakama uspeha, Ljiljana Nikolić, puna emocija, priseća se: „Još dok je bio dete, u njemu se videlo nešto posebno, gospodstveno. Uvek sam govorila: ‘Ovaj moj sin biće gospodin čovek’. I kad je krenuo na Akademiju, stalno sam mu ponavljala: ‘Uči, sine moj, nemoj nikada da se zadovoljiš polovično’.“

Preporučujemo

Njegov otac, Borivoje, seća se prvog susreta sa violinom: „Nije to bio običan zvuk, to je bila emocija. Gledao sam ga, malog dečaka od šest godina, a svirao je kao da priča. Tada sam rekao Ljilji: ‘Ovo dete neće samo svirati, ono će živeti muziku’.“

Put do uspeha popločan skromnošću i upornošću

Kao ključne osobine koje su Miloša dovele do uspeha, roditelji izdvajaju upornost i skromnost. „Nikada nije tražio prečice, sve je radio pošteno i predano,“ naglašava Ljiljana. Dodaje da su ga učenici u muzičkoj školi voleli jer je znao da spoji znanje s ljubavlju prema muzici.

Borivoje Nikolić ističe sinovljevu smirenost i harizmu. „On ima ono što retko ko ima – smirenost. Ume da sasluša čoveka. Zato i jeste dobar rukovodilac – zna kako da vodi, a da ne povredi,“ objašnjava ponosni otac.

Povratak kući - životni put

Iako je imao prilike da ostane u inostranstvu, Miloš se uvek vraćao u Srbiju. „Mogao je da ostane mnogo puta, ali ja sam mu rekla: ‘Sine moj, idi gde god hoćeš, svuda prođi, ali se uvek kući vrati’. On me poslušao,“ priča Ljiljana.

Borivoje dodaje da je najveći ponos to što je Miloš sve postigao u svom rodnom gradu. „To je najlepše – da uspeš, a da ne zaboraviš odakle si krenuo,“ kaže on.

Nasleđe imena, nasleđe duha

Miloš je dobio ime po Ljiljaninom ocu, Milošu Velikom, koji je bio jedan od najpoznatijih tamburaških čelista u tadašnjoj Jugoslaviji. „U Milošu vidim baš to – čvrstinu i blagost u isto vreme. Ima harizmu, ali i toplinu. Ume da vodi, a da ne povisi ton. Moj otac je bio takav – tih, jak i pun emocija,“ objašnjava Ljiljana. Borivoje dodaje: „Ima on i moju crtu – kad nešto odluči, ne odustaje. Ali nikad nije tvrdoglav, nego uporan. To je razlika.“

Muzika kao svedočanstvo života

Na pitanje kako se osećaju kada ga gledaju na sceni, oboje ističu duboke emocije. „Kad zasvira, ja uvek zaplačem. To nije samo muzika – to je priča o životu. Svaka nota koju odsvira, za mene je kao da čujem njegovo srce,“ priča Ljiljana.

Borivoje se nadovezuje: „Često i ja zaplačem. Gledam ga i pomislim: ‘Eto, sve se isplatilo – sav naš trud, brige, neprospavane noći’.“

Priča Ljiljane i Borivoja Nikolića svedočanstvo je o istinskim porodičnim vrednostima koje su oblikovale uspešnog čoveka i umetnika. Danas, dok ga gledaju na čelu Narodnog pozorišta u Subotici i kao direktora Subotičkog simfonijskog orkestra, znaju da su uspeli. Miloš Nikolić nije samo njihov sin – on je njihov životni ponos, melodija koju su zajedno stvorili.

(Telegraf.rs/A.N.)