Da pitamo mlađe, pojma ne bi imali čime se to Dragan bavi: Užičanin jedan od retkih u Srbiji, ali ne odustaje

U vremenu kada digitalni svet preuzima gotovo sve sfere naše svakodnevice I radio-mehaničarski zanat polako odlazi u zaborav. Iako se čini da je radio relativno nov medij, njegovo zlatno doba traje već skoro čitav vek, a veština onih koji su umeli da ga "ožive", radio-mehaničara, danas pripada retkim, gotovo iščezlim zanatima.

Radio-mehaničari nisu bili samo majstori tehničke popravke, već i čuvari magičnih kutija koje su povezivale ljude i priče. Oni su vraćali glasove u etar, popravljali frekvencije i donosili muziku, vesti i emocije u domove kada je radio bio centar sveta.

Preporučujemo

I danas, ima onih kojima je radio najbolji prijatelj i kojima svira od nula do 24, prateći ritam svakog dana.

U eri bežične tehnologije i digitalnog prenosa, ovaj stari zanat ostaje važan svedok razvoja komunikacija i ljudske potrebe da čuje i da bude povezan.

Kako kaže Dragan Jovičić, jedini radio-mehaničar iz Užica, grada na reci Đetinji, radio-mehaničarski zanat je „čin poštovanja prema generacijama koje su razumele zvuk, struju i dušu tog aparata, male muzičke kutije u kojoj žive neobični ljudi sa najlepšim dikcijama i glasovima, bilo u pesmama ili u govoru“.

"Ja sam od onih koji se u radio zaljubio još kao dete. Međutim, trebalo je da prođe punih 45 godina da ostvarim san i počnem da se bavim ovim radio-mehaničarskim zanatom. To je bilo 2015. godine. U početku je bilo malo problematično, jer moje znanje nije bilo veliko, ali zahvaljujući trudu i radu, i što je najvažnije, uspeo sam od jednog starijeg čoveka da nabavim oko 60 šema radio-aparata. Na osnovu tih šema počeo sam da prikazujem prve izložbe, ljudi su dolazili sa svih strana, od Subotice, Novog Sada, Beograda, pa do Niša i čitave zapadne Srbije. Do sada sam za sebe uradio 62 radio-aparata, a ljudima koji su čekali da se pojavi neki majstor za te stare aparate, popravio sam još 82", rekao je Jovičić.

Kaže da su najzahtevniji za servis oni radio-aparati koji imaju seriju lampi.

"Problem je u tome što za njih nije rađen adekvatan mrežni trafo, već se napajaju direktno sa 220 volti. Ako jedna od lampi ne radi, čitav radio prestaje da funkcioniše, jer su serijski povezane. Vrlo je teško naći odgovarajuće lampe koje bi mogle da ih zamene. Kod niških radio-prijemnika je najlakše, čak i ako nemate originalnu lampu, možete da nađete adekvatnu zamenu ili da prepravite uređaj. Najstariji radio koji sam popravljao bio je Orion 222, mađarske proizvodnje, a od domaćih, Kosmaj, prvi radio napravljen u fabrici „Nikola Tesla” u Beogradu“, objašnjava ovaj majstor za „magične zvučne kutije u kojima žive ljudi posebnih glasova sa divnim pričama."

Dok ovih dana radi na jednom starom radiju kojem je ogulio furnir, pa ga zamenjuje, šmirgla i lakira, Jovičić objašnjava kako izgleda proces popravke.

"Prvo je potrebna adekvatna šema, na primer, za ovaj aparat treba „Nikola Tesla 57”. Mada, mogu poslužiti i druge slične šeme. Najpre proveravam da li je utičnica ispravna i da li dolazi napon do trafoa. Zatim proveravam ispravljačicu AZ1, elektrolite, oscilatornu cev, pobodnu cev i izlaznu, koja je spojena sa izlaznim trafoom, a odatle ide signal na zvučnik."

O sudbini ovog radio-mehaničarskog zanata govori sa setom.

"Sudbinu većine zanata deli i ovaj moj radio-mehaničarski. Vreme čini svoje, ali uspeo sam da zainteresujem svog unuka, završio je četiri godine robotike, pa sad ne znam ko ima više znanja, on ili ja. Pokušavam da mu prenesem ono što znam, ali pitanje je koliko ćemo uspeti. Dok god ima starih radio-aparata u zalihama, biće posla i za nas radio-mehaničare. Međutim, čini se da ih je svake godine sve manje i manje, pa ne znam šta će na kraju biti", kaže uz blag osmeh ovaj užički majstor.

Radio-mehaničarski zanat je posao i most između prošlosti i savremenog doba. On svedoči o ljudskoj radoznalosti, umeću i ljubavi prema zvuku koji spaja generacije.

Dok god postoji makar jedan majstor poput Dragana Jovičića, čuvaće se uspomena na vreme kada je svaki šum iz radija bio znak da svet diše, i da ima dušu i kada su želje čestitke i pozdravi sa te muzičke kutije bili najlepši i najradosniji poklon za rođenje, krštenje, venčanje polazak u školu odlazak u vojsku ili pak penziju.

(Telegraf.rs/RINA)