Ovo zna malo ljudi: Ovako su nastale SRPSKE SLAVE!

Realnost naših baba i deda, čukunbaba i čukundeda, ljudi koji su živeli i stvarali ovde, da bismo mi danas živeli mnogo bolje od njih (imamo struju, lekove, kompjutere, mobilne telefone, izobilje hrane...), bila je mnogo, čak neuporedivo drugačija od naše.

Naši preci su živeli u svetu mitoloških bića, duhova, dobrih i zlih, natprirodnih sila koje su često antropomorfizovane. Svaki aspekt života je imao svog boga, demona, stvorenje, koje je trebalo ispoštovati, jer je određivalo sudbinu ljudi.

Preporučujemo

Jedno od tih stvorenja bilo je "stanovnik" kuća, kućni duh, često nazivan DOMAĆI, ili domovik, ili ded, malić, uslužni duh, škrat...

Prema predanju, ovaj "dedica" bio je patuljastog rasta, i bio je duh čoveka koji je osnovao kuću u kojoj živi porodica. Imao je ogrtač od krzna, živeo je ispod ili iza ognjišta, a brinuo se o zdralju ukućana, o zdravlju stoke i o sigurnosti kuće.

Ipak, koliko god da je on bio dobar prema ukućanima, tražio je stalnu pažnju i pominjanje. Ako mu se nije poklanjala pažnja, glasilo je predanje naših predaka, domaći bi napustio kuću, i krenuo da luta šumama, a kazna za domaćina bi došla u vidu njegove smrti ili bolesti stoke.

Domaći je, verovali su naši stari, mogao da se preobražava u različite životinje - u mačku, psa i kravu, a nešto ređe u zmiju ili žabu.

Njegov glas su, pričalo se, često čuo u kući, u vidu šapata ili sitnog glasa, ali najopasnije je bilo da ga ukućani vide. Zato, kad bi primetili da se nešto miče u tamnim delovima kuće, oni bi skretali pogled. Verovalo se i da ovaj "dedica" raznim znacima nagoveštava kad će neko da umre ili će da se razboli.

Foto: ChatGPT

Možda vam je ovo zazvučalo poznato, a evo i objašnjenja: od verovanja u "domaće" razvio se običaj slavljenja slave, odnosno kućne i krsne slave. Bio je to običaj koji su Sloveni upražnjavali, kako bi održali svoje pretke zadovoljnima i zadržali ih u kući, a pošto je bio prejak da bi se iskorenio, pravoslavno hrišćanstvo ga je zatim inkorporiralo: tako su vremenom nastale slave, kakve danas znamo.

Evo šta je o domaćima napisao Veselin Čajkanović, najveći autoritet srpske nauke, kad je reč o etnologiji i mitologiji:

- Kućni duhovi su kod Slovena uglavnom duše predaka. Od predaka se očekuјe zaštita, ali se oni i poštuјu, što se posebno ogleda u običaјu krsne slave, koјa јe u potpunosti sačuvana јedino kod Srba. Ovaј običaј јe čak postao prihvaćeni deo pravoslavnog hrišćanstva u Srbiјi: kako ga niјe bilo moguće istisnuti iz narodnih verovanja, dato mu јe novo obјašnjenje po kome se toga dana slave određeni hrišćanski sveci. No, krsna slava јe postoјala mnogo pre prihvatanja hrišćanstva, a u pitanju јe praznik domaćeg zaštitnika, naјverovatniјe prvog pretka, osnivača plemena, kome su se toga dana prinosile žrtve u hrani i piću, kako bi se osigurao napredak.

Evo još nekih verovanja vezanih za "domaće":

• - Ako ga porodica poštuje, on pomaže: čuva kuću od požara i lopova, pomaže da se stoka množi, da usevi bolje rađaju, da u kući vlada slog i blagostanje.
• - Ako ga uvrede (psovkama, prosipanjem vruće vode po kući bez upozorenja „pazi domaći!“, neostavljanjem hrane za njega, svađama u kući...), onda se ljuti - lupa vratima, baca stvari, guši u snu, tera stoku iz torova, izaziva bolesti i nesreće.
• - Večera za domaćeg: u mnogim krajevima Srbije se do pre nekoliko decenija praktikovalo da se na Badnji dan ili Božić ostavlja malo hrane i rakije "za domaćeg" pored peći ili na tavanu.
• - Ime mu se izgovara sa poštovanjem: „deda“, „domaćin“, „onaj iza peći“, „stari“, a direktno „domaći“ se izgovara samo kad se neko na njega zaklinje ("tako mi domaćeg!").
• - Kada se selidba desi u novu kuću, obavezno se poziva stari domaći da pođe sa porodicom ("Domaći stari, domaći mladi, hajte s nama na novo prebivalište!") jer se veruje da svaka kuća ima svog domaćeg i da on ostaje vezan za mesto. U nekim krajevima (npr. istočna Srbija, Kosovo i Metohija) zove se još i "stopan", "stopanin", "gazda kuće" ili čak "čuva(r)kuće".

(Telegraf.rs)