Boško iz Titela pokazao kako mali gest menja svet: Njegova ljubav prema knjigama je pokrenula lavinu dobrote

Postoje ljudi čiji život obeleže tihe, ali duboke ljubavi. Kod Boška Vlaškog iz Titela to su – knjige. One su ga pratile od mladosti, bodrile u trenucima borbe sa bolešću i davale snagu onda kada je dah bio kraći, ali je volja bila jača.

Po profesiji poljoprivredno-mašinski tehničar, danas već dvanaest godina penzioner, Boško je prvi put u banju pod Ozrenom došao 1972. godine, tragajući za olakšanjem od astme sa kojom se bori još od 1968. godine. U Specijalnu bolnicu Sokobanja dolazi od 2000. godine, takođe na lečenje iste bolesti, piše Banjski žurnal.

Preporučujemo

Zbog zdravstvenih problema koje nosi od rane mladosti, nije mogao da se bavi sportom kao njegovi vršnjaci, pa je upravo tada pronašao utočište u knjigama. Čitanje je postalo njegova svakodnevica, saputnik i tiha snaga, ljubav koja ga nikada nije napustila.

"Knjige su obojile moj život", kaže Boško. Tokom svakog boravka u Sokobanji bio je član biblioteke, jer mu je, kako kaže, za tri nedelje lečenja uvek bila potrebna "veća količina knjiga". Čitanje mu je pomagalo da lakše podnese bolest, ali i da ispuni vreme smislom i mirom.

Iz te dugogodišnje ljubavi rodila se i ideja koja je dirnula mnoge, Boško je Specijalnoj bolnici Sokobanja poklonio pedesetak knjiga za pacijente. Knjige su namenjene svim uzrastima i različitim interesovanjima: od beletristike i poezije, do istorije i drugih oblasti. A to je, kako ističe, tek početak.

"Ovo mesto ću dopunjavati. Već dugo u svom selu imam malu akciju, nagovaram prijatelje da mi poklone knjigu, bilo kakvu, samo da je napisana. Želja mi je da i druge obradujem, da knjiga dođe do onih kojima je najpotrebnija", kaže Boško.

Sokobanja mu je, ističe, kroz godine mnogo pomogla. Još 1972. ili 1973. godine, socijalna služba ga je uputila na lečenje na more, u Igalo, ali se već posle nekoliko dana vratio, jer mu morska klima nije prijala.

"Jedino mesto koje mi zaista odgovara je Sokobanja", ističe Boško, naglašavajući koliko su vazduh, nadmorska visina i priroda ovog kraja značajni za plućne bolesnike.

Nekada je mogao da šeta satima, da ode do Lepterije i da se vrati pre doručka, da ceo dan provodi napolju, u šumi i na čistom vazduhu. Danas su godine učinile svoje, kretanje je otežano, ali zahvalnost prema Sokobanji ostala je ista.

Na ovom plemenitom gestu zahvalila mu se i dr Silvana Popović, šef Odseka pulmologije Specijalne bolnice Sokobanja, gde se Boško leči. U ime rukovodstva bolnice uručila mu je skroman poklon, istakavši koliko ova ideja znači pacijentima.

"Naši pacijenti koji boluju od astme i hroničnih plućnih bolesti često su slabo pokretni i vezani za postelju. Zato je izuzetno važno da svoje vreme mogu da ispune na kvalitetan način i da se vrate knjizi", poručila je dr Popović.

Priča Boška Vlaškog podseća nas da humanost ne mora biti velika da bi bila značajna. Ponekad je dovoljna knjiga, iskrena namera i želja da se nekome olakša dan – i svet odmah postaje toplije i humanije mesto.

(Telegraf.rs/Banjski žurnal)