Kako je Karađorđe od Stevana Sinđelića napravio heroja? Od tog trenutka Turci su drugim očima gledali na Srbe!

Opšte je poznato da Srbija ima veoma bogatu istoriju, a to se malo koja zemlja može pohvaliti. Vazda je Srbe neko želeo pokoriti, a i kada bi se to desilo, nije dobro prošao na kraju. Jedna od najvećih okupacija na ovim prostorima jeste ona od Turaka koja je trajala skoro 500 godina. Mnoge bitke koje su se održale ušle su u anale, a jedna od tih je čuvena na Čegru, kada je Stevan Sinđelić pokazao ko su zapravo Srbi, ali, tu je Karađorđe Petrović odigrao veliku ulogu.

Naime, veliki Vožd je, prema istorijskim svedočenjima, u Stevanu Sinđeliću video prksonog i oštrog čoveka i zadao mu veliki zadatak. Karađorđe je nakon objavljivanja odmah obavestio Sinđelića da krene u pohod ka oslobađanju Morave, a onda je Sinđelić nastavio na dole. Vodio je sve važne bitke za Karađorđa, a on je u njega imao ogromno poverenje, a kako i ne. Sinđelić je za čas uspeo da pobuni čitavu Resavu i Moravu i digne ih na noge.

Preporučujemo

Stevan Sinđelić je zajedno sa Petrom Dobrnjcem ratovao u Moravskoj dolini, gde su ustanici osvojili Ćupriju, Paraćin i Ražanj, sve do Deligrada. Na tom prostoru iskopani su i utvrđeni veliki i jaki šančevi, u kojima su srpski ustanici dočekali niškog Ibrahim-pašu sa brojnom vojskom, u isto vreme kada se vodio boj na Mišaru 1806. godine.

Posle 1807. godine i kratkog predaha, za srpske ustanike nastupila je sudbonosna 1809. godina. Kod sela Kamenice, nadomak Niša, Srbi su podigli šest šančeva. U prvom šancu, na brdu Čegar, nalazio se vojvoda Stevan Sinđelić sa oko 3.000 Resavaca. Kada su Turci saznali da su se vojvode Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac povukli sa vojskom, čime su srpske snage oslabile, krenuli su snažnim napadom na srpske položaje na Čegru.

Boj je započeo u ranim jutarnjim časovima 19. maja 1809. godine (31. maja po novom kalendaru). Turci su četiri puta jurišali na šanac, ali su ih Sinđelićevi borci uspešno odbili. Međutim, prelazeći preko poginulih koji su ispunili rovove oko šanca, Turci su na kraju uspeli da prodru unutra. Tada je nastao žestok okršaj — borba vatrenim oružjem prerasla je u borbu kundacima, noževima i golim rukama. Dok su Turcima neprestano pristizala nova pojačanja, Sinđelić je ostao gotovo sam.

Shvatio je da više ne može isterati Turke iz šanca, da je veliki broj Srba poginuo i ne želeći da padne živ u neprijateljske ruke, Stevan Sinđelić je opalio iz svoje kubure u burad sa barutom, čime je okončana bitka. Nakon boja, na Čegru je ostalo oko 16.000 poginulih Turaka i oko 4.000 Srba. Posle ove pogibije, niški paša je naredio da se odseku glave poginulih Srba i odnesu u Niš. Od tih lobanja sazidana je Ćele-kula, koja se i danas nalazi u Nišu kao spomenik palim braniocima Čegra.

Da se Karađorđe nije usudio da Stevanu Sinđeliću da poverenje i veliku odgovornost, ne bi bilo ni ove priče, a ko zna kada bi Turci bili isterani sa ovih prostora. Takođe, Sinđelić je pokazao da je nekada lična žrtva mnogo važnija, a to je primer kako treba da se postupa kada dođe do ovakvih situacija. Nakon toga, Turci su sagradili Ćele Kulu, gde stoje lobanje srpskih vojnika, kako su oni tada rekli, za primer svima. Te lobanje predstavljaju veliku žrtvu i herojstvo koje nikada nećemo zaboraviiti.

Za njih je samo broj poginulih Srba, a za nas je to čojstvo i junaštvo!

(Telegraf.rs)