Nekada SIMBOL BOGATSTVA I RASKOŠI, a sada prazan: Posetili smo dvorac Fantast, a tamo je usledilo IZNENAĐENJE

Dan kada je naša ekipa posetila dvorac "Sokolac" (koji je pre nekoliko dana prodat na aukciji za oko 324.000 evra) bio je ispunjen tragovima porodice Dunđerski. Potrešeni do srži nakon obilaska urušenog zdanja, odlučili smo da put završimo na vedrijoj noti, pa smo se uputili nekoliko kilometara niz put. Naše odredište bio je još jedan dvorac. Ovog puta je u pitanju bio "Fantast".

U pitanju je dvor u blizini Bečeja, takođe iz basnoslovnog imetka porodice Dunđerski, kog je izgradio Bogdan Dunđerski, čovek poznat po raskošnom životu i skupim navikama.

Preporučujemo

Ono što je nekad bilo

"Nomen est omen", kako su drevni Rimljani govorili u svojim beskonačnim debatama, ime "Fantast" je zvučalo kao "fantastično" ili "fantazija". Čak i nezainteresovanim ljudima to ime u mislima budi bujnu maštu.

Šta može kriti dvorac takvog imena? Kakvu tajnu? Ime je gotovo prigodno za nekakav zabavni park. Ali misterije su uvek daleko zanimljivije od prave istine. Većina ljudi žudi ka nepoznatom, kao dete koje žarko želi igračku, a onda je odbaci nakon dva dana igre. Igračka ostane u nekom ćošku, skupljajući prašinu.

Dvorac leži na oko 12 kilometara od Bečeja, ali za razliku od "Sokolca", put do njega je pristupačan. Njegovi zidovi se ne stide beskrajne vojvođanske ravnice. Kada ga je gradio u periodu od 1919. do 1925. godine, Bogdan Dunđerski (od oca Aleksandra "Šandora" Dunđerskog) je želeo da pokaže svetu koliko je imućan i moćan.

I zaista, već na prilasku dvorcu, sa visine vas posmatra neogotička kula, na kojoj jedino fali stražar koji će najaviti vaš dolazak. Iako izgleda kao zdanje iz srednjeg veka, nemojte da vas izgled zavara. Dvorac je daleko mlađi.

Građevina je toliko impozantna u odnosu na okolni pejzaž, da se mora doći do zaključka da je Bogdan, u svojoj neospornoj megalomaniji, namerno odabrao to mesto. Dvorac podseća na oazu u pustinji, a podli crv u mislima autora ovog teksta bi ga uporedio i sa nekakvom bazom na površini Meseca.

Svakako, "Fantast" je dugi niz godina predstavljao oazu za mnogobrojne posetioce. Nakon nacionalizacije, kada su dvorac i njegova imovina značajno oštećeni (ili odnešeni), on postaje ugledni hotel sa 12 soba. Ni to nije zaživelo. Više od 12 godina je bio pod sporom, sve dok nije vraćen pod okrilje Matice srpske.

Te ohrabrujuće vesti su obećavale da ćemo sresti nekoga. Parking ispred dvorca je sablasno prazan. Sve kapije – otvorene. Utisak da ne bismo smeli biti tu – neizdrživ. Posetioce, ovih dana, dočeka prelepi put kroz vrt. Iako je živa ograda zarasla, sve podseća na neku englesku bajku. Jedino fali sam kralj Artur sa svojim vitezovima Okruglog stola da zaustavi nenajavljene posete.

Nigde nikoga.

Tek kada se prođe vrt, mogu se videti ostaci onoga što je Bogdan Dunđerski smatrao zabavnim. Dvorac opravdava svoje ime. Vredno je spomenuti da je "Fantast", zapravo, bio njegov omiljeni konj. Tog lepotana je toliko voleo da ga je učinio besmrtnim. Zato konj Fantast stoji rame uz rame (ili kopito uz kopito) sa Bukefalom Aleksandra Makedonskog, Kaligulinim Incitatusom i legendarnim trkačem Sekretarijatom. Sam dvorac je mešavina više stilova. Pored neogotike, prisutan je i neoklasicizam, dok mu njegova siva boja daje ruho Kamelota.

- Drakulin zamak – pomislih, ali sam odmah oterao tu misao koja se graniči sa holivudskom vulgarnošću. "Fantast" nije toliko izvitoperen.

Ali, iako prazan, "Fantast" je i dalje u dobrom stanju. Stakla na svim prozorima su i dalje tu, uglavnom, a vrata su zaključana, ali funkcionalna. Zubi vremena ga još nisu počeli žvakati. U tome je dramatično drugačiji od "Sokolca", ali i jedan i drugi dele isti vid samoće. Iako oko njega nema života, sam dvorac izgleda živo, da ima dušu u sebi, kao da je spreman da baš tog trenutka otvori svoja vrata i primi brojne goste koji će uživati u njegovim čarima i istoriji koju nosi sa sobom. Ali, gostiju ni od korova. Stoga, dvorac je u stanju blage neverice. Ako bismo dovoljno rastegli svoju maštu, mogli bismo ga zamisliti kako jadikuje samom sebi u dugim, hladnim i usamljenim noćima.

Njegova okolina nije te sreće. Veličanstveni bazen, veličine olimpijskog, koji je do pre samo nekoliko godina primao posetioce, sada je prazan. Njega je priroda počela uzimati sebi, u vidu trave i sitnog rastinja. Nema smisla opisivati bazen dalje. U njemu nema tajni, nema duhova, nema ničega, samo ispražnjeni kamen bez duše koju ionako nikada nije ni imao.

Na bočnom paru vrata dvorca ponosno piše "Recepcija" i "Restoran" i njihovo radno vreme. Jedino radno vreme, i to 24/7, sada ima katanac.

Pomoćne zgrade izgledaju kao da su napuštene u žurbi, pre svega nekoliko minuta. Još se može osetiti miris portirove kafe i jeftinih cigareta. Rampa stoji večito podignuta, kao da poručuje "uđite, ali na sopstvenu odgovornost". Tom sentimentu doprinose i ergele. Videle su bolje dane. Zidovi među njima su porušeni, ali ne zbog vremena, već ih je neko namerno oborio, da bi stvorio prečicu. Baš tu je tog dana uočen prvi znak života. Ne, to nije bio neki beskućnik ili pijanica koji je došao da se osami i vodi ljubav sa flašom žestine. Taj oblik života je samo nezadovoljno frknuo, jer je primetio bat ljudskih koraka.

Konj.

Ne, to nije bio duh Fantasta, koliko god postojala želja da se susretnem oči u oči sa njim. To je bio pravi konj, od krvi i mesa, nezadovoljan što prilazim previše blizu njegovom svežem plastu sena. Pored dvorca, jedini živi stvor na imanju. Dobro je. Ovaj dvorac neko i dalje pamti, neko i dalje dolazi. Koliko god bio zapušten iznutra, spolja neko dolazi. Makar povremeno. Trava je pokošena, a konj je sit. Čudna, ali logična, simbioza, i još jedan dokaz da je dvorac živi entitet. Čak i na svojoj samrtnoj postelji, on i dalje hrani malobrojna živa bića koja ga posete. Osim ljudi, na njih je ljut, i to sa razlogom. Dvorac umnogome podseća na poslednjeg kineskog cara koji je odrastao verujući da je božanstvo, ali pronašavši se između čekića i nakovnja burnih vremena, on je još jedan kameni zatvorenik sa prezimenom Dunđerski.

Snop svetlosti

Pored dvorca se nalazi kapela, rađena u neovizantijskom stilu. Za razliku od turobnog i uvređenog dvorca, ona sija. Osamljenost joj prija, a vreme na nju nema nikakav uticaj. Istini za volju, nedavno je restaurirana. I ona je zaključana. U tom zadatku, katancu se pridružio i lanac, za svaki slučaj, da ni po koju cenu ne dopusti uljezima da otkriju tajnu koja se krije unutra. A tajna je fascinantna. Bogdan Dunđerski je, priča se, bio veliki ljubitelj žena, pića i raskoši. Ko zna kakvog je razvrata tu bilo, a koje je sramota odnela svojim tokom. Lična je pretpostavka, a ne tvrdnja, da se Bogdan, skrhan krivicom jutro posle, krio u kapeli, moleći Boga za oprost. Toliko je želeo da se zbliži sa Njim, da je za potrebe izrade ikonostasa unajmio čoveka čija umetnost i talenat mogu dokazati postojanje Boga – Uroša Predića.

Tu nema ničeg neobičnog. Predić je bio dugogodišnji prijatelj i saradnik porodice Dunđerski, a njemu se pripisuje i portret Lenke Dunđerski koji je dugo počivao u njenoj sobi u obližnjem "Sokolcu". Tako je celo imanje dobilo još jednu, potpuno novu i dijametralno suprotnu dimenziju. S jedne strane, dvorac kao hram "bezobraznog" bogatstva, kapela kao hram pokajanja. Ostaje žal što nismo imali kome da se obratimo, da nas sprovede, ili makar ispriča tajne koje same građevine nisu voljne da ispričaju.

Dvorac, u sadašnjem stanju, ostavlja slatko-gorak ukus. Sladak, jer za njega ima nade, a i dalje ga krasi izvorna lepota. Gorčinu ostavlja sve ostalo, a pre svega otpaci kojima mesto nikako ne sme biti tu.

Kada je izgrađen, mogle su se voditi duge rasprave o tome da li je to zdanje od kulturne vrednosti ili samo "kič" tog vremena. Sa razdaljine od jednog veka, on je nesumnjivo građevina od ogromne kulturne vrednosti koja ničim nije zaslužila da bude ovako zapostavljena. Gordost je prvi greh, a njegove kule svakako gordo stoje nad okolinom. To je, možda, njegova kazna. A kazna može biti i Bogdanova, jer nije stigao da ispovedi sve grehe u svojoj kapeli, pa je sada primoran da sa nekog drugog mesta posmatra kako njegovo životno delo tiho propada, u agoniji.

Dvorac je, poniženjem koje trenutno doživljava, platio svoju cenu. Ako je i duša dvorca bila gorda i nadobudna, na najbolniji način je naučena skromnosti. Sve preko toga je ništa više nego – mučenje.

Svaki dan njegovog propadanja je greh na duši svih nas, a kapela nije dovoljno velika za sve.

(Telegraf.rs)