Ovako su Srbi PRIZIVALI VUKA na Badnje veče: Mistični običaj imao je veoma veliki značaj

U dubinama srpske tradicije i dalje odjekuju glasovi davnina koji nas podsećaju na vreme kada je vuk bio više od šumske zveri. Prema istraživanjima čuvenog Veselina Čajkanovića, najvećeg autoriteta za srpsku religiju i mitologiju, vuk u našem narodu nije bio samo neprijatelj stada, već mitski predak i „ekvivalent čovekov“.

Običaji zabeleženi u Dalmaciji i Bosni otkrivaju fascinantan ritual. Na Badnje veče, domaćini bi iznosili hranu na bunjište ili raskršće - mesta koja se u narodnom verovanju smatraju zbornim mestima duhova. Tamo bi, uz strogo poštovanje tišine i bez okretanja unazad, upućivali poziv zveri:

Preporučujemo

- Vujo moj, ne kolji mi ovčice, evo tebi sočice! Evo tebi tvoje, a miruj u moje!

Ova „panspermija“ (žrtva sastavljena od pomalo svakog jela sa trpeze) zapravo je žrtva precima. Čajkanović objašnjava da se u starom srpskom paganizmu verovalo da se duše predaka mogu skloniti u telo životinje, a vuk je bio primarni kandidat za taj „senoviti“ oblik.

Vuk zauzima centralno mesto u slovenskom panteonu. Čajkanović ističe da se kroz odnos prema vuku najbolje vidi razvoj naše religije: od divlje životinje do antropomorfnog božanstva. Zanimljivo je da hrišćanstvo nije uspelo da potpuno izbriše ove kultove. Umesto toga, oni su se transformisali. Tako je Sveti Sava u narodnim legendama postao „vučji pastir“ – onaj koji vukovima dodeljuje hranu i upravlja njima, preuzimajući ulogu starog paganskog boga (verovatno Daboga).

Drevna verovanja, koja Čajkanović povezuje čak i sa Herodotovim zapisima o plemenu Nervi, govore o sposobnosti ljudi da se pretvore u vukove. Reč vukodlak, koja danas asocira na horor filmove, izvorno je označavala „vampira“ - pokojnika koji se javlja u vučjem obliku.

- Vuk i čovek postali su u isto vreme i na isti način - beleži Čajkanović, ukazujući na dualističke mitove gde je Bog stvorio čoveka, a đavo pokušao da uradi isto, ali je umesto čoveka stvorio vuka.

Iako su Mratinci (vučji praznici u novembru) danas skoro zaboravljeni u urbanim sredinama, ovi običaji predstavljaju „pouzdan religijsko-istorijski materijal“. Oni dokazuju da je srpska starinska religija produžila da živi kroz narodne običaje, kojima je čak i Pravoslavna crkva dala svoj blagoslov, prepoznavši u njima duboku odanost korenima i precima.

Sledeći put kada za Badnje veče postavite trpezu, setite se da ona nije samo obrok, već tihi odjek vremena kada su naši stari delili hleb sa senkama svojih predaka u obličju vuka.

(Telegraf.rs)