U Srbiji 60 odsto dece su žrtve vršnjačkog nasilja: Ovo je ključno da prepoznate!

Prema istraživanjima iz oktobra prošle godine zabeleženo je da su čak 60 odsto dece bili žrtve vršnjačkog nasilja. Neretko, ono preraste i u fizičko. Kako bi se taj broj smanjio, organizacije koje se bave zaštitom dece apeluju da je ključno podizanje svesti o značaju prevencije i sprečavanja nasilja među vršnjacima.

Vršnjačko nasilje nije prolazna faza odrastanja, niti bezazlena dečja svađa. Ono ostavlja duboke posledice - po samopouzdanje, mentalno zdravlje i osećaj sigurnosti dece. I dok se oblici nasilja menjaju, od školskih hodnika do društvenih mreža, problem ostaje jednako ozbiljan.

Preporučujemo

"Istraživanje koje je rađeno u oktobru prošle godine u školama pokazuje da je 60 odsto dece bilo izloženo nekoj vrsti verbalnog nasilja. Uglavnom je to direktno verbalno nasilje ili u digitalnom okruženju veoma često i kombinovano. Ono što je posebno zabrinjavajuće, jeste da je veliki broj dece koja su izložena bilo kom obliku, naročito verbalnog nasilja - odgovorilo na isti način. I onda ulazimo u jednu spiralu nasilnog ponašanja", kaže Vesna Mraković, nacionalna direktorka SOS Dečija sela Srbija.

Nasilje među decom retko počinje udarcem. Najčešće rečima - rečima koje bole, a često ostaju neprimećene. Upravo s tom porukom pokrenuta je kampanja "Svaka reč se računa", usmerena na prevenciju i sprečavanje vršnjačkog nasilja.

"Fokus kampanje je na psihološkom nasilju koje nije tako očigledno i koje se teško uočava. Fokus je da obratimo pažnju na ono što nam deca govore, a mi možda u žurbi ne primetimo. Jako je važno da izgradite pozitivan i dobar odnos sa svojom decom, da oni imaju poverenja u vas i da mogu bez straha da vam se povere i da vam ispričaju o svojim nedaćama i da zatraže pomoć", kaže Vesna Mraković.

Isto tako je veoma važno da decu vaspitavate da znaju da prepoznaju nasilje - šta je ono što je normalno i dozvoljeno, a šta nije.

Ključno prepoznavanje ranih znakova nasilja

Stručnjaci upozoravaju da deca koja trpe nasilje ćute često iz straha, stida ili nepoverenja da će im neko pomoći. Posledice mogu biti dugotrajne, a prepoznavanje ranih znakova ključno.

"Najčešće se deca na neki način izoluju, povlače, ne žele da učestvuju u aktivnostima u kojima su do tada vrlo rado učestvovali, popuštaju u školi, slaba im je koncentracija, ne mogu da zapamte čak i neke banalne stvari koje su lako do tada radili, to bi sve bili tipični znaci", kaže psiholog Radmila Vujić Bojović.

A tipični znaci nikako ne smeju biti olako shvaćeni.

"Vrlo često, roditelji i nastavnici im kažu - pa dobro, vi to rešite između sebe. Kad bi oni to mogli da reše između sebe, ne bi ni dolazilo do takvih sukoba i do takvih situacija. Neophodno je vođstvo odrasle osobe u tom procesu da deca krenu da ostvaruju komunikaciju koja nije zasnovana na nasilju, etiketiranju i omalovažavanju", kaže Radmila Vujić Bojović.

Borba protiv vršnjačkog nasilja ne završava se jednom kampanjom, ali razgovor i reakcija mogu biti korak ka sigurnijem odrastanju. Jer – svaka reč se zaista računa.

(Telegraf.rs/RTS)