Mama, mama, to sam ja! Rođena majka ga u logoru prepoznala samo po mladežu: Potresna priča preživelog Milenka

Prošlo je više od 80 godina od velikog zločina počinjenog na prostoru bivše Nezavisne Države Hrvatske, kada je formiran jedan od najvećih logora u Evropi, Jasenovac. Za Telegraf je govorio preživeli logoraš Milenko Čekić, koji je u prvom delu intervjua izneo jezive detalje koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. U svojoj ispovesti prisetio se puta do dečijeg logora u Sisku, odvajanja od majke, ali i potresnog ponovnog susreta sa njom.

- Oni su nas razmeštali po kućama u okolnom selu Grubišnog Polja u Dapčevicu. Tada nisam znao kako se zovu ta sela, saznao sam nakon istraživanja, a i majka mi je pričala. Tek kasnije, na insistaranje starešine Grubišnog Polja nas su poslali u jednu mađarsku porodicu u Dapčevici, u porodici Tot, bio je stari gazda i njegova žena, imali su dva sina, Viloša i Šandara, to sam sve zapamtio. Šandor je bio nešto bolestan, padao je u dvorištu, imao je epilepsiju, a Viloš je bio oženjen Terezom, ona je bila iz Mađarske. Imali su u padini kuću, one stare kuće u tom kraju, mi smo bili smešteni u staroj pekari za hleb. Tu su bila vrata tek da se uđe, drva i ozidana peć. Majke je uzela neke slame, meni namestila mesto sa jedne strane peći, ćerki od tri godine sa druge strane, a ona je sebi i bebi namestila tu ispred peći. Majka je radila poljske poslove, muzla krave, ja sam imao obavezu da im hranim psa koji je vezan lancem bio. Nikada im nismo ušli u kuću, taj Viloš nije imao dece, on me je jako voleo, vodio me je sa sobom u polje, pa dok on radi, ja sam jeo grožđe ili neko voće. Predveče je dolazila baba da nam donese ostatke od hrane i hranu za psa, kako bih ga nahranio. Ja sam se naučio da pogledom biram ono što mi se sviđa, pa pojedem, a onda podelim sa psom. Vremenom su nas prihvatili, deda se nije mešao, ali je baba bila namćor - započeo je Milenko.

Ustaše su opustišili sela, nije bilo radne snage

- Ustaše su mobilisale sve muškarce u svoje redove zbog ratne snega, a došla je jesen, treba obrati kukuruz, posejati pšenicu, obrati grožđe, održavati stoku, pripremiti hranu za zimu. Oni su odlučili da 15 hiljada nas deportuju u ta sela kao radnu snagu i na taj način pomognu porodicama koja su ostala bez radne snage. Tih dana, početkom oktobra neka partizanska jedinica iz tog dela Grubišnog Polja, odlučila je da napadne Grubišno Polje, a trebalo je doći preko Dapčevice, a tu su ih Ustaše dočekali. Moja majka se popela na štalu i digla na dva, tri crepa, a ja išao za njom, nisam je nigde puštao da ide bez mene, virio sam i sećam se, to su polja pregledna i videli smo kako se pucaju i pretrčavaju preko onih polja, u pravom smislu jedna bitka. Majka je stalno išla po dvorištu i molila se Bogu i govorila "Ako nas vi ne spasite, niko neće". Sećam se da je tada da je tada iznela kolače. Predveče su Partizani ušli u selo i došli u naše dvorište, uhapsili su dva sina od ovog starog, babu nisu dirali. Videli su da imaju dva para konja, naredili im da upregnu zaprege, natovarili su kola svim onim što su našli kod ovih, žito, alat koji im je trebao i oni su im poslužili kao prevozno sredstvo i otišli. Partizanu su tada osvojili Grubišno Polje. Oni su pustili ova čoveka natrag kući, ali su konje zadržali.

Ustaše su upale u dvorište srpske porodice i pobile sve koje su im se našle na putu

- Preko puta te kuće bila je jedna srpska kuća, to je mešana zajednica Srba i Hrvata. To je bila velika porodica. U dvorištu je bio bunar, tamo je moja majka vodila stoku nakon ispaše, majku nismo puštali, sve vreme smo je držali za suknju gde god je išla. Dok je ona pojila stoku u dvorište su uletele Ustaše, bez gornje odeće i počeli su da ubijaju kako je ko izvirio iz kuće. Sećam se da je na kućnom pragu sedela žena sa detetom, ubili su nju, a gazda se peo na merdevine na jedan objekat, ubili su ga na pola tih merdevina. U tom trenutku je neka stoka počela da ulazi sa druge strane, to je bila njihova ćerka, kada je čula pucnjavu, ona pobegne i spasila. Kada su pobili tu porodicu, oni su prišli mojoj majci i rekli joj da kaže seoskom većinku da ovi ljudi moraju sutra da budu sahranjeni. Stotinu puta sam nameravao da svratim u Dapčevicu, ali nikada nisam imao hrabrosti, jer su sećanja takva.

Likvidari su sve saradnike Partizana, nisu nam dali da pijemo vodu

- Oni su znali da smo mi tu iz logora, da smo izbleglice i nisu imali ovlašćenje da nas ubiju, oni su likvidarli saradnike partizanskog pokreta. Dan kasnije su išli od kuće do kuće i sve nas koji smo bili naseljeni u Dapćevici i okolini i doterali nas do neke Crkve. Sećam se slike, kao da je bio narodni zbor u crkvenom dvorištu. Bili smo mi iz logora, ali i one porodice koje su uhapsili, tada su prvi put otimali slavonske porodice. Među nama je bilo lutalo jedno pseto, a Ustaša je upitala "Čije je to pseto, da ubijem oboje". Mi smo naravno ćutali, a on je ponovio još nekoliko puta, onda je upucao psa, ranio ga, on je otišao do nekog dede koji je sedeo na klupi. Ustaša je nanišanio i njega, on je viknuo "Ne sine, ubićeš me", a ovaj je odgovorio "Ma isti ste" i ubio ih. Tako je nestajao jedan po jedan život i svkao je imao ovlašćenje da ubije koga hoće i kako hoće. Onda smo krenuli, Grubišno Polje nije imalo železničku stanicu tada, trebalo je pešačiti do susdenog mesta. To je put kroz šumski kompleks, bilo je tu i zaprega. Mi smo išli pešice, majka je nosila bebu, ponekad i ovu drugu sestru, a ja sam sve vreme pešice išao. U jednom trenutku je moja sestra tražila vodu, majka je videla česmu u jednom dvorištu, pa je tamo otišla, a to su Ustaše primetile i uzele su da je tuku sve vreme do voza, ona je jedva izdržala, držala je onu bebu i jedva je čekala da sedne u voz.

Bilo je dece svuda po zemlji

- Dok smo putovali tim vozom, stajali smo kako bi oni dopunjivali vagone. Zatim smo stigli u logor Sisak, to je bio ogroman logor. To je bio logor gde se vršio odabir za Nemačku, žena i devojaka i prihvatao ono što treba da ide dalje za Jasenovac. Ušli smo u logorski kompleks, na ulazu su nas sačekale Ustaše sa nekim ženama i počeli da oduzimaju decu. Došli smo mi na red, moja majke se pomirila sa sudbinom, uzeli su mene, pa sestru od tri godine, majka nije dala bebu, međutim, kundak sve popušta, kad dobiješ udarac, niko te ništa ne pita. Taj logor je bio uz Savu, sa jedne strane logor, sa druge žica. I danas postoji taj kompleks gde je bio logor, ima spomenik, to je sve u kukuruzu ograđeno žicom. To je bila velika hala neke staklare, pa je bila još jedna hala ne mogu da se setim čega, bio je i Sokolski dom, on je adaptiran danas, piše Dom mesečeve jedrine. Ne znam tačno u kom sam objektu bio tamo, a moje sestre od tri godine se više ne sećam. Deca su ležala svuda po zemlji, bez pokrivača, neka odralsa, negde bebe. Ležala su kao da spavaju, druga su hodala kao da traže nekada, možete da zamislite kad čujete plač tih beba. Dečijem logoru u Sisku rukovodio je jedan lekar, ali on je bio koljač. Sva istraživanja su govorila da su deca trovana, nema bolesti koje ta deca nisu preležala, uključujuči i mene. Svakog dana je dolazio čovek sa kolicima, ona na četiri točka, platfrma, odvozio je decu na sahranjivanje i imao je nadoknadu za to.

Diana Budisavljević kao heroj

- Moja majka je bila iz Petrinje, a neki policajac koji je svakog dana svraćao u njenu kuću je prepoznao. Pomogao joj je da izađe odatle i ona je otišla kući. Uzela je hranu i krenula peške da nas traži, 20 dana je lutala kako bi nas našla i obilazila slavonska mesta u novembru mesecu, išla je pešice, proverala gde god je čula da ima dece. Spavala je po napuštenim kućama, u plastovima sena, hranila se na taj način što je nalazila zaostalu voćku ili baštu što nešto nije ubrano. Nije smela danju da ide, već je putovala noći, nema mesta u domenu Slavonije koje nije posetila. Nas je posle nekog vremena našla Diana Budisavljević, poznata kao žena koja je izvlačila srpsku decu iz logora, čak i tu bebu od sedam meseci i ovu sestru od tri godine, ali ja nisam znao za njih. Otišli smo u Zagreb u dom za gluvonemu decu, koji i danas postoji. Sećam se boravka u toj školi, toliko da sam gledao sa visine dole u nekom dvorištu puno malih ljudi. Ustvari ja sam gledao decu, u dvorištu je bila trijaža dece koja se dovode, ona starija deca koja su znala ko su, ona su davana seljacima. Ne znam kako, ali sam nekako došao do Gudovca, to je kod Bjelovara, te su prve srpske žrtve pale od Ustaša, bio sam u jednoj školi, prozori su bili niski, ne znam koliko sam tu proveo, bilo je dosta dece, onda su nas prebacili u Bjelovar u nekoj bolnici, a tu je bila i moja sestra od tri godine, ova beba je ostala u Zagrebu.

Majka me nije prepoznala

- Bio sam u jednoj sobi u prizemlju, ležali smo na slami, imali smo košulje koje su nam bile do gležnjeva, to su bile bolničke pidžame. Bila je tu neka peć, za nju je bio zadužen čovek koji nije imao noge do kolena, imao je motku dugačku kojom nas je umirivao da ne skačemo, a ja sam bio u jednom mestu u ćošku da me ne bi dodirivao. Znam da sam istrčavao iz sobe kada njega nije bio, išao uz stepenice i tu je bila jedna soba, ja sam ušao bile su dve žene, a tu je ležala moja sestra, čas je bila budna, čas kao da spava, imala je ogromnu ranu na glavi, kao posekotina, prepoznavala me je nekada, ali uglavnom je spavala. Jednog dana je moja majka stigla u Bjelovar, rekli su joj da tu ima neke dece, ona je zakucala na vrata sobe u kojoj sam ja, ušla je, gledala je svu decu i nije me prepoznala, a bili smo rastavljeni samo dva, tri meseca. Ja sam nju prepoznao odmah, vićem joj "mama, mama", ona onako nepoverljivo gleda, zbunjena. Ona je meni prišla, podigla mi je rukav od one pidžame, pogledala moju ruku i onda me zagrlila, prepoznala me je po mladežu. Možete da zamislite koje su promene bile na meni. Rekao sam joj da je sestra tu, ni nju nije prepoznala, dok joj žene nisu rekle "pa ženo, vidi kako te gleda", onda je ona shvatila. Nisu joj dali da je uzme, rekli su joj da umire, kada je pala noć, dala je devojački dukat čuvaru, a on joj je rekao da će ustaše naći.

Sestra nije preživela, prekopani su dečiji grobovi

- Ona uprti dete u naravak i ja u onoj pidžami, bos, noć, decembar mesec kiša lije. Nije smela odmah da ide do železničke stanice, nego odluči da ide do druge u drugom mestu, pored pruge. To je bila golota isto. Jedna žena joj kroz prozor dobacila "ženo, kuda češ sa tom decom", pa joj bacila ćebe kako bi umotala ono dete, ja sam trčkao za njom, njivama, kamenu, pragovima od pruge, bio sam sav krvava, ona je cepala pod suknju, ali posle nekog vremena se to cepalo kako sam hodao, ne znam kako nisam iskrvario. Sela je u voz, došla do Postajnice, nastavili dalje u noć, 15 km do kuće, došli u rano jutro i kada je spustila dete, bilo je mrtvo. Za oca kažu da nije hteo da se povlači, videli su ga na Kozari na mostu, sva istraživanja vode ka sajmištu. Ćerki sam dao ime po toj sestri, Dragana, a sinu po ocu, Mirko. Ona beba od sedam meseci bila je smeštena u prihvalitište Josipovac u Zagrebu, a tamo su deca uglavnom umirala. Ogroman broj dece je imao svoj trasnportni broj, ja sam u kartoteci Diane Budisavljević našao karton moje sestre, sa imenom, prezimenom i njenim brojem, u toj dokumentaciji našao i sam njenu smrtovnicu. Ona je sahranjena na Mirogoju, to je bila čitava jedna parcela pored neke šumice. Bilo je 42 grobara koja su sahranjivala tu decu, to nije bilo u sastavu groblja, to je bio neki močvarni deo gde se đubrište bacano, a tu je sahranjeno 862 dece. Danas postoji samo prostor sa spomenikom i živom ogradom, okolo su sve spomenici iz ratova 90-tih, hrvatskih vojnika. Dečiji groobovi su prekopani, pa su sahranjeni njihovi bojevnici - zaključio je Milenko Čekić.

(Telegraf.rs)