Od vešala do streljanja: Brutalna istorija smrtne kazne u Srbiji

Smrtna kazna bila je deo srpskog pravnog sistema gotovo dva veka – od formiranja moderne države 1804. godine pa sve do početka 21. veka, kada je zakonom izbrisana iz Krivičnog zakona.

Dug i često brutalan istorijat

Tokom 19. i prve polovine 20. veka smrtna kazna je bila predviđena za najteža krivična dela – najviše ubistvo, ali i krađu, razbojništvo, političke delikte, pa čak i vanbračni polni odnos u ranijim periodima. U prvim decenijama srpske države primenjivani su različiti načini pogubljenja – od vešanja, dekapitacije, lomljenja točkom pa do streljanja. U vrlo ranoj fazi bila je prisutna i praksa takozvane „ekvivalentne“ kazne, gde bi ubica bio ubijen na isti način kao njegova žrtva, a telo je često bilo javno izlagano na točku.

Preporučujemo

U periodu između dva svetska rata, nakon formiranja Kraljevine Jugoslavije, vešanje je postalo jedini zvanični način izvršenja, dok su posleratne godine donele strogu primenu smrtne kazne često protiv onih označenih kao „narodni neprijatelji“ ili kolaboracionisti. Poslednje pravo pogubljenje u Srbiji dogodilo se 14. februara 1992. godine kada je Johan Drozdek, osuđen za silovanje i ubistvo šestogodišnje devojčice, streljan u Somboru, dok je poslednja smrtna kazna u Beogradu izvršena 27. februara 1969. godine.

Ukinuta, ali još dugo prisutna u zakonodavstvu

Iako se poslednja smrtna kazna izvršila 1992, formalno je uklonjena iz zakona 26. februara 2002. godine, kada je Narodna skupština Srbije izmenila Krivični zakonik i izbrisala najtežu kaznu. Presude koje su bile na snazi u vreme ukidanja pretvorene su u dugotrajne zatvorske kazne prema novim propisima. Ustav Republike Srbije iz 2006. godine dodatno je potvrdio ovu normu, navodeći da je „ljudski život neprikosnoven“ i da u Srbiji nema smrtne kazne.

Pogubljenje jednog pirata 10. septembra 1573. u Hamburgu. Foto: Wikimedia/Sebastian Sonntag

Međunarodni okvir i ljudska prava

Srbija je potpisala i ratifikovala ključne međunarodne instrumente koji zabranjuju smrtnu kaznu:

Drugi fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima – sa ciljem ukidanja smrtne kazne;

Protokoli br. 6 i 13 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima – zabranjuju smrtnu kaznu i u miru i u ratu;

U Ustavu Srbije je jasno propisano da ljudski život ne može biti predmet kriminalnog oduzimanja od strane države.

Stručnjaci za međunarodno pravo ističu da bi vraćanje smrtne kazne značilo ne samo izmene Ustava, već i povlačenje Srbije iz Savet Evrope i sistema Evropskog suda za ljudska prava – što bi imalo ozbiljne pravne i političke posledice.

Stavovi stručnjaka i društvena debata

Profesor prava i borac za ljudska prava Ivan Janković ukazuje da argument da smrtna kazna deluje preventivno nije podržan empirijskim dokazima. On smatra da fokus treba biti na efikasnoj istrazi i pravdi umesto na represivnim merama koje ne smanjuju stopu zločina.

- Istraživanja ukazuju da povećanje novčanih kazni ili uvođenje novih, drastičnijih kazni ne može imati nikakav preventivni efekat. Smrtna kazna ima samo stopostotni individualni efekat. Trend povećane represije nije posebno karakterističan za Srbiju, on preovladava u celom svetu, manje-više.

Sa druge strane, društvene ankete pokazuju da deo javnosti podržava ponovno uvođenje smrti kao kazne, naročito nakon brutalnih zločina, ali pravnici upozoravaju na opasnost stvaranja atmosfere linča i pasivizacije sistema pravde. Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM) ističe da takva reakcija javnosti može dovesti do opasnih posledica po vladavinu prava.

Foto: Tanjug/AP

Advokat Vojin Biljić kaže da Srbija ne može da uvede smrtnu kaznu jer je potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama koja u članu 2 garantuje pravo na život.

- To pravo ne može biti ničim ograničeno. Ako hoćemo to da prekršimo, onda možemo da uvedemo smrtnu kaznu. Morali bismo i da izađemo iz Saveta Evrope. Ali država može da pooštri kaznenu politiku, uvede doživotnu kaznu ili strože kazne za zločine nad decom - kaže Biljić.

Istraživanja o stavovima građana pokazuju da podrška smrtnoj kazni varira u zavisnosti od socio-ekonomskih i obrazovnih faktora, a visoko obrazovani građani generalno manje podržavaju ovu meru.

Najveći broj kazni u istoriji se desio u posleratnom periodu, posebno od 1944. do 1947., kada su mnogi ratni kolaboracionisti i politički protivnici osuđeni i pogubljeni; ukupna cifra pogubljenih u tom širem periodu procenjuje se na više desetina hiljada — mada postoje različite procene jer arhivi nisu potpuno kompletni. Od 1959. broj smrti kazni značajno opada usled pravnih reformi koje su smanjivale obim krivičnih dela za koja je smrtna kazna bila predviđena; takođe, ukinuto je vešanje i uvedeno samo streljanje.

U periodu 1991–2002. sudovi izriču 19 presuda na smrtnu kaznu, ali nikada nisu izvršene osim jednog slučaja iz ranijeg perioda, jer je u međuvremenu došlo do ukidanja kazne.

Tabela — smrtna kazna u Srbiji: broj presuda i izvršenih kazni kroz istoriju

1804–1902 - Nema preciznih podataka - Veliki broj (često primenjivana) - Primenjivana za različita krivična dela — ubistvo, krađa, politički delikti; javna pogubljenja; ponekad primenjivana “ekvivalentna” kazna (“oko za oko”).

1889–1914 - 600 presuda - 344 izvršenja - Statistika sa sudskih zapisa pre Prvog svetskog rata.

1920–1940 - 459 presuda - 232 izvršene- Smrtna kazna najčešće se izricala vešanjem.

1944–1950 - Nema preciznih podataka- Procenjeno više hiljada - Posleratni period viši broj izvršenih kazni protiv kolaboracionista i “narodnih neprijatelja”.

1950–1958 - Srbija: ~122 presude- Većina izvršena- Broj smrtnih kazni počinje da opada reformama; smrtna kazna za imovinski kriminal ukinuta.

1959–1991 - U prosjeku 2–3 godišnje presude - IzvršeneSmrtna kazna ostala samo streljanjem; smanjuje se broj dela koja je predviđaju.

1991–2002 - 19 izrečenih -1 izvršena - Poslednje izvršenje: 14. februar 1992. u Somboru.

Smrtna kazna u Srbiji više nije pravna realnost – ona je istorijska ostavština koja je zvanično ukinuta početkom 21. veka i zamenjena dugotrajnim zatvorskim kaznama. Država je pravno obavezana da ne uvodi smrtnu kaznu, ne samo unutar nacionalnog prava, već i kroz međunarodne konvencije koje je ratifikovala. Debata o smrtnoj kazni ostaje živa i društveno osetljiva, ali pravni stručnjaci i međunarodni standardi jasno sugerišu da povratak ove kazne nije samo pravno, već i civilizacijski neprihvatljiv.

(Telegraf.rs)