"Samo ja i moje dete": Surovo iskreno upozorenje vaspitačice iz Beograda o generaciji koju odgajamo

Kada vaspitačica, osoba koja svakodnevno provodi sate sa desetinama mališana i posmatra njihov razvoj iz prvog reda, izgovori da se plaši u kakve će ljude ta deca izrasti, vreme je da zastanemo i saslušamo.

U jednom iskrenom, neformalnom razgovoru sa majkom, vaspitačica iz Beograda je podelila svoju duboku zabrinutost. Kako nam je ta majka ispričala, moleći za anonimnost, vaspitačica se ozbiljno plaši da odgajamo generaciju narcisoidnih ličnosti. Njena dijagnoza modernog roditeljstva stala je u nekoliko reči: deca su sve više fokusirana isključivo na sebe, a rečnik roditelja se sveo na „ja“, „moje dete“ i „meni“.

Preporučujemo

Sindrom "Centra sveta"

Namera modernih roditelja je u osnovi dobra. Želeći da ispravimo greške ranijih generacija, kada su dečja osećanja često bila ignorisana, a disciplina kruta, otišli smo u drugu krajnost. Klatno se zaljuljalo od „deca se vide, a ne čuju“ do toga da se ceo porodični, pa i društveni univerzum, vrti isključivo oko trenutnih želja i potreba jednog deteta.

Kada roditelj nastupa pred vaspitačem, učiteljem ili okolinom isključivo sa stavom „moje dete je najvažnije“, on detetu šalje opasnu poruku: tvoje potrebe su uvek ispred potreba grupe.

Razlika između samopouzdanja i narcisoidnosti

Često mešamo rad na dečjem samopouzdanju sa odgajanjem malog egoiste. Važno je da deca znaju da su voljena, zaštićena i da se njihova osećanja uvažavaju. Međutim, problem nastaje kada empatija izostane.

Narcisoidnost se ne rađa iz prevelike ljubavi, već iz odsustva granica i nerealne slike o tome kako svet funkcioniše. Ako dete nikada ne oseti frustraciju, ako nikada ne mora da sačeka svoj red, da podeli igračku ili da čuje „ne“, ono neće razviti psihološku otpornost. U trenutku kada se suoči sa stvarnim svetom, koji ne mari za to što je ono mami i tati „centar sveta“, dolazi do ozbiljnih lomova.

Da bismo izbegli zamku o kojoj ova vaspitačica govori, stručnjaci savetuju povratak osnovama. Uvažite osećanja, ali postavite granicu ponašanju. U redu je da dete bude ljuto što nije dobilo igračku, ali nije u redu da zbog toga udari drugara. Osećanje je validno, ali ponašanje mora imati pravila.

Negujte empatiju. Umesto pitanja „Da li te je neko dirao danas?“, pitajte „Kome si danas pomogao?“ ili „Da li se neko danas osećao tužno u vrtiću?“.

Zamenite „ja“ sa „mi“. Dete mora da nauči da je deo zajednice (porodice, vrtićke grupe, društva). Ono je važan deo te zajednice, ali nije njen jedini i najvažniji član.

Dozvolite im da dožive neuspeh i frustraciju. To su prirodne životne lekcije. Ako roditelj stalno „čisti put“ ispred deteta, dete nikada neće naučiti kako da samo preskoči prepreku.

Zabrinutost ove vaspitačice nije samo kritika, već apel. Vaspitači vide decu u kolektivu, tamo gde maske padaju i gde se najbolje vidi koliko je dete osposobljeno za život sa drugima. Zadatak roditelja nije da detetu stvore savršen, sterilan svet u kom se uvek pita samo ono, već da ga pripreme za realan svet u kom će morati da deli, sarađuje i poštuje tuđe granice, baš kao što poštuje svoje.

Jer, prava roditeljska ljubav ne znači napraviti od deteta osobu kojoj se svi dive, već osobu sa kojom svi vole da budu.

(Telegraf.rs)