Mart 2004. promenio sudbinu Srba na KiM: Deca koja su gledala pogrom su danas istoričari, ovo je njihova priča

Marko Marković iz Čaglavice i Nemanja Dimitrijević iz Gračanice 2004. godine bili su deca svedoci Martovskog pogroma, a danas su ugledni istoričari mlađe generacije. Pamte zapaljene kuće, suze prognanih i oči bez nade i poručuju da su događaji od 17. do 19. marta bili i "slika" međunarodne zajednice na Kosovu i da su dramatično uticali na sudbinu srpske zajednice.

Istoričar Marko Marković je u vreme Martovskog pogroma imao 14 godina, išao u osmi razred i živeo u Čaglavici kod Prištine, mesto u kome su Srbi među prvima osetili albanski bes 17. marta kada je više hiljada Albanaca iz Prištine upala u ovo selo i počelo da pali i ruši.

Preporučujemo

Martovske slike, kaže, duboko su se urezale u sećanje svakog Srbina na Kosovu.

"Zaista, nikada u životu nisam osetio ni približno takav intenzitet straha kao u tih nekoliko dana. Ti prizori kada gore kuće mojih komšija, nekih rođaka, drugova sa kojima sam se svakodnevno igrao, plač njihovih majki, sestara... Dim koji se vije u nebo iz njihovih kuća zahvaćenih plamenom je nešto što se nikada ne može zaoboraviti i ta slika će me sigurno progoniti do kraja života", kaže Marković.

Propale iluzije Srba

Upitan kako danas, kao istoričar, posmatra 17. mart 2004, naglašava da je to bio trenutak kada su Srbi izgubili iluziju o mogućem suživotu sa Albancima.

"Gledano iz ugla Albanaca, sve ono što nije završeno 1999, okončano je tokom Martovskog pogroma 2004. Gotovo svi kosovsko-metohijski gradovi ostali su bez Srba. Srpsko stanovništvo koje je živelo u selima je takođe desetkovano. Do tada se ipak gajila iluzija da će se situacija donekle smiriti, vratiti u normalan suživot i međuljudske odnose sa komšijama albanske nacionalnosti. Međutim, sve te nade su posle Martovskog pogroma pale u vodu", naglašava ovaj istoričar.

Posledice se, kaže, osećaju i danas.

"U Obiliću, gradu koji je do 1999. imao 8.500 Srba, tokom Martovskog pogroma oko 500, danas nema ni desetak. U Prištini je identična situacija. Kao i u mnogim drugim gradovima, Srbi su na nivou statističke greške", konstatuje Marković.

U Čaglavici je to je, navodi se, vidljivo golim okom. Do Martovskog pogroma tu je živelo oko 1.800 Srba. Danas ih je tek oko 300.

Pogledi bez utehe

Doktorant istorijskih nauka Nemanja Dimitrijević te godine je išao u šesti razred i živeo u Gračanici.

Ovo mesto je imalo sreću da ne bude na meti nasilja koje je nad Srbima sprovedeno od 17. do 19. marta.

Postalo je "utočište" za sve koji su tih dana prognani iz Obilića, Kosova Polja, Prištine. Privremeno su smeštani kod rodbine i prijatelja, u fiskulturnu salu Osnovne škole "Kralj Milutin", u portu manastira Gračanica.

"Imao sam 12 godina i sećam se nepregledne mase ljudi koji su odjednom došli u Gračanicu. Ljudi koji su sa sobom nosili plastične kese sa stvarima. To je jedino što su uspeli da izvuku iz svojih domova. To su ljudi u čijim očima nije bilo života, koji su sve vreme šetali po Gračanici, kojima nije bilo stalo do utehe. Stariji ljudi su plakali", priseća se tih dana Dimitrijević.

Slika Evrope na početku 21. veka

Ističe da Srbi sa Kosova 17. mart posmatraju kao simbol, "sliku Evrope u 21. veku", zato što međunarodni predstavnici, Kfor i Unmik nisu sprečili nasilje.

"Kada pitamo prosečnog Srbina na KiM šta je pogrom, pored rečenica da je to nasilje i sistematski progon Srba, dobijamo odgovor da je to slika Evrope na početku 21. veka, odnos međunarodne zajednice prema srpskom narodu", kaže Dimitrijević.

Tvrdi da su događaji iz 2004. godine samo deo šire slike "viševekovnog procesa" stradanje Srba na prostoru Kosova koje traje od sredine 19. veka.

"U tom nasilju ne postoji element spontanosti i slučajnosti. To je koordinisano, sistematsko nasilje koje je pokriveno velikoalbanskom idejom", tvrdi Dimitrijević.

Srbi izloženi institucionalnom nasilju

Kaže da svaka generacija Srba na Kosovu pamti neki oblik nasilja, a da je njegova suočena ne samo sa fizičkim, već i institucionalnim.

"Zakonima i uredbama se teži da se život Srba učini nemoguć na prostoru Kosova i Metohije", zaključuje Dimitrijević.

Tokom Martovskog pogroma 2004. godine stradalo je 19 osoba, uništeno je oko 800 kuća, proterano 4.000 Srba, a uništeno ili oskrnavljeno 35 crkava i manastira.

Za ove zločine niko od organizatora ili podstrekača nije odgovarao, a proteranim Srbima nije omogućen povratak niti naknada za uništenu imovinu.

U obračunu sa pripadnicima međunarodnih snaga bezbednosti stradalo je i 11 Albanaca.

Kada se uništava ono najsvetije u jednom narodu, a to su verski objekti, jasna je želja, ukazali su sagovornici u analizi Kosovo onlajna, da se zatre svaki srpski trag.

(Telegraf.rs/Kosovo online)