Zaprosio me u Tumanima, tamo sam saznala i da me vara: Teodora (25) ostavljena u petom mesecu, pa onda - PAKAO

Svetla kafane prigušena, miris dima i parfema, a na bini devojka u devetom mesecu trudnoće koja svojim glasom pomera planine. Dok ona đuska, niko u publici ne sluti da ta ista devojka, čim odloži mikrofon, odlazi u prazan stan koji je trebalo da bude porodično gnezdo. Teodora Isailović nije samo postala viralna atrakcija zato što je pevala do samog porođaja; ona je postala simbol tihe, ali razorne ženske snage. U petom mesecu, kada je život trebalo da bude najlepši, njen verenik je izabrao drugu ženu, ostavljajući Teodoru da se bori sa trombofilijom, dijabetesom i pritiskom, dok su na profilu "druge žene" bile slike njegovih poklona.

U svetu gde se sreća često meri brojem lajkova, a tuga skriva iza filtera, priča Teodore Isailović (25) odjeknula je kao najčistiji ton neke stare, iskrene narodne pesme. Beograđanka rođena prvog maja, devojka koja u sebi nosi energiju praznika i proleća, postala je simbol nepokolebljive ženske snage. Dok su je stotine hiljada ljudi pratile na društvenim mrežama, diveći se trudnici u devetom mesecu koja sa neverovatnom lakoćom "drži" atmosferu u kafani, niko nije slutio da se iza tog moćnog glasa i širokog osmeha krije drama dostojna filmskog platna. Teodora nije samo pevala; ona je pesmom nadglasavala sopstveni bol, boreći se za biće koje je kucalo pod njenim srcem dok je svet oko nje počeo da puca po šavovima.

Sve je počelo kao bajka. Veza koja je obećavala, veridba u manastiru Tumane nakon samo četiri meseca poznanstva, i ono najvažnije - beba koja je bila plod velike želje i čak tri pokušaja. Međutim, životni scenario je odlučio da napravi nagli zaokret u momentu kada je Teodora bila najranjivija. U petom mesecu trudnoće, čovek za koga je verovala da je njena luka, odlučio je da ode. I to ne bilo kako, već sa drugom ženom.

- Pa jedva sam ja i ostala trudna, bukvalno je beba bila iz trećeg pokušaja. Veza je tekla super, savršeno, sve je bilo kako treba. I kada smo se odselili da živimo privatno, desilo se nešto što nisam očekivala, a to je da je dečko, to jest verenik, me napustio u petom mesecu trudnoće, otišao sa devojkom nekom koja nije iz Beograda i nije se više vratio - priseća se Teodora sa onim prepoznatljivim mirom u glasu koji imaju samo oni koji su prošli kroz vatru i preživeli.

Ipak, ironija sudbine se najsurovije poigrala na mestu gde je sve počelo. Saznanje o izdaji stiglo je upravo ispred manastira Tumane, tamo gde su se nekada zaklinjali na večnost. Teodora opisuje taj trenutak kao nešto gotovo nerealno, filmski bolno. Dok su putovali ka svetinji, u trenutku kada su stali, na ekranu njegovog telefona pojavio se Viber video poziv. Sa druge strane bila je ona - žena zbog koje je odlučio da pogazi sve dato.

- E to je priča stvarno neverovatna. Gde je i počeo, tu se i završio. Tu me i verio, tu sam i saznala da ima tu devojku. Mnogi mi nisu verovali, mislili su da preuveličavam zato što me drmaju hormoni, zato što sam trudna, ali dok sam ja objasnila ljudima i dok su shvatili šta se dešava, već sam se porodila pa je prošlo. Kao da je neki znak. Ja sam ubeđena u to da ima Boga zato što neke stvari koje mi planiramo pa ne ispadnu, opet budu bolje zato što onaj gore tako smislio - kaže ova hrabra mlada žena, dokazujući da vera nije samo u molitvama, već u snazi da se oprosti i nastavi dalje.

Ono što je usledilo bilo je iskušenje koje bi slomilo i mnogo iskusnije. Visok kortizol, trudnički šećer, pritisak koji skače od svakog novog udarca. Dok su joj "dobronamerni" slali slike njenog bivšeg kako kupuje ogromne plišane medvede novoj izabranici, Teodora je morala da se suoči sa najtežom optužbom. Njegova majka tvrdila je da dete nije njegovo, kako bi krivicu okrenula na Teodoru. Ali, umesto da potone u očaj, Teodora je uradila ono što najbolje ume. Uzela je mikrofon.

Njen zaštitni znak postao je stomak "do zuba" i neverovatna energija na nastupima. Ljudi su sa nevericom posmatrali trudnicu koja đuska, šali se na sopstveni račun i peva kao da joj je to poslednje u životu. Priznaje da je to bio njen mehanizam odbrane, njen beg od tišine iznajmljenog stana u kom je ostala sama da sklapa krevetac i bira benkice.

- Pevanje je došlo kao neki vid spasa. Čak mi je i psihoterapeut rekao da koliko god mogu idem među ljude, da pričam, da izbacujem to iz sebe zato što me to... To mi je kao neki kamen u želucu koji vas onako steže. Dosta ljudi mi se javljalo preko Instagrama, vide da sam trudna, pa hoće da im pevam na krštenju. Ja kao hajde još jedna nedelja, hajde još jedna nedelja i ja tako nedelja do nedelje i otišla sam da se porodim - kroz smeh priča Teodora.

Ipak, iza tog smeha krije se slika koja tera suze na oči. Zamislite mladu ženu, trudnu, samu u čekaonici dok oko nje drugi parovi razmenjuju nežnosti i zajednički iščekuju preglede. Zamislite je kako peva na rođendanu tuđeg deteta, gledajući očeve kako podižu svoje naslednike, pitajući se ko će njoj pomoći da organizuje prvo slavlje.

- Jako je bilo nezgodno da dok pevaš na rođennjima drugih ljudi i gledaš te očeve kako su srećni što su dobili dete, a ti razmišljaš o sebi - a šta ću ja? A kako ću ja, ko će meni da pravi rođenje? Tu se moja drugarica Milica Atanacković, ona je isto pevačica, napravila rođenje umesto mene kao iznenađenje... Iz jedne loše priče upoznala sam mnogo dobrih ljudi - iskrena je Teodora.

Ova mlada žena nije samo pevačica. Ona je i babica po struci, neko ko najbolje zna čudo rađanja, ali i opasnosti koje nosi stres. Dijagnoza trombofilije, dva prethona spontana pobačaja i borba za svaki dan treće trudnoće čine njen uspeh još većim. Ona je samu sebe bodrila, navijala alarme za lekove, organizovala finansije i borila se sa napadima panike koji su dolazili u gluvo doba noći.

- Bilo me čak i sramota drugih ljudi zato što je rekao da dete nije njegovo i to me je... to me je u stvari najviše pogodilo. Ali mi je najviše drago što ti ljudi koji su mi nanosili te stresove su nestali. I zamolila sam ih da se više ne vraćaju, da se ne pojavljuju jer je to najbolje i za mene i za nju, jer da bi beba bila dobro, moram ja da budem dobro - reči su koje bi svaka žena u sličnoj situaciji trebalo da istetovira na srcu.

Sam porođaj bio je kruna njene izdržljivosti. Trajao je punih 20 sati, a vodenjak je pukao baš onako kako priliči njenom burnom životu, čim je sela na kauč nakon odrađene svirke. U bolnici su je prepoznali kao "onu trudnu pevačicu", a ona je, uprkos bolu, u sebi nosila trijumf. Kada je ugledala svoju ćerku, sav bol, sve izdaje i svi visoki pritisci nestali su u jednom treptaju.

- Sećam se da sam odradila svirku, pevala sam, došla sam kući i zove me tata i kaže sine hoćeš li se poroditi više? Ja rekoh ma neću, idi kući spavaj. Kako sam sela na kauč tako je pukao vodenjak. Rekoh tata vraćaj se kući, vozi me u porodilište, ne mogu. I stvarno me odvezao. Mnogo su mi pomogli. Ljudi koji su me videli u bolnici rekli su ja to je ova trudna pevačica - ispričala je.

Danas je Teodora ponovo na nogama, na bini, sa mikrofonom u ruci samo tri nedelje nakon porođaja. Vratila se u roditeljski dom gde je okružena ljubavlju sestre, roditelja i bake. Kaže da je ona sada svojoj ćerki "i mama i tata", i da joj ništa ne fali. Finansije su bile izazov, ali su komšije i prijatelji uskočili tamo gde je otac deteta podbacio, unoseći krevetac, kolica i nadu.

- Nema ga. Nikad je nije video, ne zna ni kako se zove, ne zna ni njen datum rođenja. Njemu su javili drugi ljudi da je dobio dete. On živi neki svoj život. Mislim nek je živ i zdrav i samo da je što dalje. Jer ako već nije bio tu kad mi je bio najpotrebniji, ovo sad što prolazim je ništa. Sad smo se već i uhodale i navikle smo se jedna na drugu, imamo neki ritam životni, samo bi nam pravio problem - objašnjava ona sa neverovatnom zrelošću za svoje godine.

Njena priča nije samo o estradi i društvenim mrežama. To je priča o tome kako jedna sveska sa beleškama, jedan alarm za lekove i jedna neizmerna ljubav prema muzici mogu da spasu čoveka od ponora. Teodora danas ne plače. Ona se fokusira na malo biće koje reaguje na kafanski repertoar i mirno spava uz buku, jer je na tu buku naviklo još u stomaku.

Na pitanje šta će učiti svoju ćerku, Teodora odgovara jednostavno i snažno: da ne bude naivna, da bude oprezna, ali pre svega, da bude dobar čovek i da prati svoje srce. Ona je svoj put našla, a on vodi preko bina, kroz aplauze i pravo u zagrljaj svoje kćerke koja je postala njen čitav svet.

- Nadam se da će mnoge žene da poslušaju ovu priču i koje proživljavaju ovo ili koje su već doživele, samo da ne klonu nego da idu napred, jer verujte mi, meni je svaki dan sve bolji i bolji - poručuje Teodora na kraju razgovora, ostavljajući nas u uverenju da se najlepše pesme zaista pišu suzama, ali se najbolje pevaju iz inata i čiste, nepatvorene ljubavi.

(Telegraf.rs)