Baka iz Grocke spasila stotine životinja, a onda je izbio požar: Čula je vrisku, pa shvatila da GORI SA NJIMA

Gubitak voljenog bića je najteži bol koji osoba prođe u životu. Kako se ljudi lako vezuju za svoju porodicu i prijatelje, tako se vezuju sa svojim kućnim ljubimcima. Oni su porodica. Sa njima živite, o njima brinete, sa njima provodite slobodno vreme. Oni su samo deo vašeg života, a vi ste ceo njihov život. Zbog toga, gubitak kućnog ljubimca za vlasnike predstavlja izuzetno teško i traumatično iskustvo zbog kog se dugo pati.

Baka Šemsa (Sulejmanagić) je preživela osamnaest strela kroz srce kada je njen dom u beogradskoj opštini Grocka izgoreo do temelja, a sa njim je nestalo osamnaest bića - tri psa i petnaest mačaka. Tog novogodišnjeg jutra ona je ostala bez krova nad glavom, sa opekotinama i slomljenog srca. Ipak, ona je uz pomoć zajednice i dobrih ljudi koji su se odazvali pozivu u pomoć, nastavila da se bori.

Uprkos ogromnom gubitku, ona i dalje ima utehu u grupi pasa i mačaka koji su preživeli. Zahvaljujući dobrim ljudima koji su joj pomogli, ona je imala privremeni smeštaj sa svojim ljubimcima, a pre oko tri nedelje je našla smeštaj. Ona sada živi u kućici u mestu Begaljica, nedaleko od Grocke.

Novca za otkup placa, međutim, još uvek nema dovoljno.

- To se desilo drugog januara u osam ujutru. Založila sam vatru, sišla dole u garažu da spremim nešto za životinje da jedu i kad sam se vratila gore, odjednom je počelo sa svih strana da dimi... - počela je Šemsa da priča za ekipu Telegraf.rs, ali su joj suze navrle na oči i zastala, onda sa mukom nastavila:

- Odande sam čula samo mjauke i vrisku, pokušala sam da otvorim, ali nisam mogla jer sam i ja počela da gorim. Petnaest maca i tri psa su stradala u požaru. Spavala sam tu veče kod komšinice u kolima. Žena iz Kaluđerice je pružila privremeni smeštaj za pse i mene, i hvala joj na tome. Bili smo izvesno vreme tamo. Ostalo mi je jedanaest pasa i šest mačaka - ispriučala je Šemsa.

Ona je dobila opekotine po licu i telu zbog plamena, očajnički pokušavajući da spasi svoje ukućane, mačke i pse koji su uglavnom bili članovi njene velike porodice koji su bili najkrhkijeg zdravlja. To je jedino što je na njenom umu. Odrekla se sebe da bi živela za njih, zato i o svojim povredama i ne priča mnogo.

- Izgorela mi je kosa i po licu sam imala neke ožiljke, opekotine, ali ta žena kod koje sam ostala imala je tamo neke meleme pa smo to sanirali. Njena ćerka je frizerka, pa me je ošišala me je ošišala. Hvala joj puno, ne mogu joj nikad zaboraviti to. Bila sam kod nje kao u svojoj kući, i moji psi i ja - istakla je.

Kako kaže, zadovoljna je u novoj kući i nada se da će ovde nastaviti da živi zajedno sa svojim životinjama. U tome nije sama. Ima veliku podršku zajednice, ali i njihove mogućnosti su ograničene i, i dalje, nisu uspeli da skupe neophodan novac koji je potreban da bi otkupili kuću i plac u kojoj sada Šemsa boravi.

- Ima možda 15 dana otprilike kako smo ovde. Baš mi je lepo ovde. Volela bih da ostanem ovde, ako bude mogućnosti. Najviše mi je pomogla Katarina Arsić, koja je odmah pisala na društvenim mrežama, tražila i sve. Pomogli su ljudi, slali su, uplaćivali su koliko je ko ima. Pomogli su mi ina poslu, moje kolege, skupili su i oni nešto, ko je koliko imao – neko hiljadu, neko dve. Hvala i njima puno. Mnogo mi znači podrška, s obzirom na to da nisam odavde, da sam došla iz Bosne. Pomogli su mi ljudi više odavde nego moji ljudi iz mojih krajeva - dodala je Šemsa.

Iako je ceo svoj život posvetila tim životinjama, Šemsa ne krije da je rad oko njih izuzetno zahtevan. Pored toga što se brine o njima, ona i radi u jednom restoranu u centru grada, gde radi kao pomoćnica u kuhinji.

- Mnogo je zahtevno. Ja svako jutro ustajem u tri ujutru, siđem dole, pustim ih da se prošetaju, nahranim, dam im vodu, zatvorim, onda nahranim mace. Dok sve to uradim, u pola šest krećem, trčim dole na stanicu i radim do četiri popodne. Kad dođem kući, opet ista priča. Znači sve oko njih, samo oko njih. I vučem non-stop torbe, šta god ostane od ostataka u restoranu, to im nosim da jedu - rekla je našoj ekipi.

Ističe da ima veliku podršku i na radnom mestu, te da nailazi na razumevanje od poslodavaca.

- Ljudi su stvarno prema meni sjajni. Kad mi se to desilo, dali su mi platu kao da sam radila. Bila sam kući 15 dana, dali su mi odmor. Stvarno ne mogu to da im zaboravim. Kolege su se isto potrudile, skupljali su, davali platu i tako. Ali nažalost nismo uspeli sve da skupimo - naglasila je.

Ono što je veliki problem jeste što je ona u požaru izgubila i lična dokumenta, pa je morala da prođe kroz mukotrpan proces nabavljanja novih dokumenata. Srećom, uspela je.

- Sve je izgorelo - i lična karta, i kartica na koju primam novac. Uspela sam da izvadim nova dokumenta jer me je prijavila jedna gospođa na Novom Beogradu kod koje sam spremala stanove. Kada imam slobodne dane u restoranu, spremam stanove da bih mogla da nahranim životinje. Što se mene tiče, ja jedem tamo u restoranu, to mi ne brane, mogu i da ponesem kući - napomenula je.

Dodaje da ne može da istakne omiljenog psa ili mačku, već ih sve podjednako voli, kao svoju decu. Nakon tragedije koja joj se dogodila, ona nije usvojila nijednu životinju, i pitanje je da li će, ali kako sama kaže, ne može da garantuje da se neće sažaliti na neko unesrećeno biće i pružiti mu dom.

- Sve ih isto volim. Ja ih pustim i unutra da spavaju sa mnom kad je neko bolestan, nema šanse da ostane napolju. Posle požara nisam usvajala. Ne mogu da garantujem da neću, pokušaću da to ne činim jer već nemam uslova, nisam ni ja mlada više toliko da bih mogla baš da brinem. Da sam mlađa, možda bih. Nahranim životinje na ulici, dam im šta imam u torbi kad ponesem mojima, jedino kad bih videla baš da umire, da je bespomoćno, uzela bih ga. Ne bih mogla da odem kući da mirno spavam, a da neko leži nemoćan na ulici, gladan i žedan - zaključila je.

Sa našom ekipom je razgovarala i Katarina Arsić, Šemsina dugogodišnja prijateljica i šnajderka iz Kaluđerice, čije su objave na Fejsbuku i bile zaslužne za to što su ljudi čuli za Šemsinu tragediju i pomogli joj koliko su mogli. Ona Šemsu vidi kao inspiraciju i divi se njenoj požrtvovanosti da brine o onima pored kojih svakodnevno prolazimo na ulici, a da ih ni ne primetimo.

Istakla je i da Šemsa nikada nije tražila pomoć ni od koga, već je sve radila sama, svojim rukama.

- To je žena koja je život podredila životinjama. Sve te napuštene životinje, bolesne, povređene, ona ih zbrinjava, uzima kod sebe. Nema uslova, nije nikada ni imala neke uslove, ali se snalazila nekako. Živela je u jednoj kući u jednom naselju tu blizu Grocke. I tu je zbrinjavala te životinje. Između ostalog, ona ima posao, znači žena koja radi, koja doprinosi, nije parazit. Tako da je ona to radila stvarno od srca i nikada nije tražila pomoć, nikada nije tražila da joj neko izađe u susret. Radila je onako kako je ona znala i umela - rekla je Katarina za Telegraf.rs.

Njih dve se poznaju dugi niz godina.

- Poznajem je desetak godina. Iskreno, ne sećam se tačno kako smo se upoznale, ali pretpostavljam da sam čula za nju pa sam ja poželela da se uključim u tu priču. U međuvremenu desilo se da je ta kuća izgorela - dodala je.

Ona nam je opisala šta se desilo te kobne noći. Ono što je Šemsa proživela je teško za prepričati, i samo ona zna kako joj je i kakav bol oseća.

- Došlo je do tog nesrećnog slučaja da se dimnjak zapalio prvog januara. Ona nije odmah osetila šta se dešava jer je požar krenuo odozgo, od dimnjaka. I kad je izašla da nahrani životinje koje su napolju, onda je videla šta se dešava. Potrčala je da ih spasi, te koje su unutra bile, koje su bile bolesne, povređene, lečene. Međutim, u tom momentu je pao plafon i životinje su ostale zarobljene u kući. Ona je bila ispred tih vrata, požar je zahvatio i nju. Znači kosa, usta, ždrelo, to je sve bilo spaljeno. Nažalost, nije mogla da im pomogne, ali je prisustvovala njihovoj toj užasnoj smrti i to je stvarno ostavilo posledice na nju - opisala nam je.

Pomoć je odmah došla, ne samo u vidu nadležnih službi, već i u vidu zajednice, i iz Grocke i iz Kaluđerice. Svi koji su bili u mogućnosti su se okupili da pomognu Šemsi i njenim ljubimcima.

- Kada sam čula šta se desilo, ja sam otišla odmah tamo na lice mesta, i zbog nje da zna da nije sama. Mada tu su bili naravno i vatrogasci, hitna pomoć i tako dalje. A otišla sam i da uslikam sve to i snimim kako bi ljudi mogli da vide šta se desilo jer sam znala da to ne možemo sami da sredimo, je l'? I ljudi su reagovali pa iz razloga što ja živim u takvoj sredini gde su jako humani ljudi. Gde ljudi zaista pomažu jedni drugima. U pitanju je Kaluđerica. I naša zajednica stvarno se trudi da svima izađe u susret kad je neko baš u velikom problemu, je l'? Tako da kad sam pokrenula akciju, prvo su došle komšije, moje mušterije... Prosto ljudi meni veruju i to je ono što je jako lepo kad se pokrene neka akcija sa moje strane. Onda oni ne pitaju ništa, oni jednostavno dođu, donose, znaju da je to to - rekla je Katarina.

Dodala je da je u početku bilo jako teško naći smeštaj za Šemsu, naročito zato što je sa sobom imala toliko životinja, pa je u tom periodu postojalo samo - puko preživljavanje.

- U početku je spavala u kolima, ma da vam ne pričam to je bilo baš strašno jer ona nije htela da ih ostavi. Evo gospodin koga ste malopre videli, on je eto njoj ostavio taj svoj auto da ona u autu spava. Ali kažem, ta humana žena je primila kod nje. Ali i tu je bilo problema jer ni ona nije imala dovoljno prostora. Onda smo pravili te objave. Pomagali su ljudi sa svih strana - iz Hrvatske recimo, par ženica je doniralo neki novac, iz Bosne... Ali sve je to premalo da bi se ova priča uspešno završila. Mi smo uspeli da sakupimo nešto novca, ali nedovoljno i sada apelujemo ako neko može da pomogne, da stavimo tačku na ovo, da žena može da živi normalno i da se bavi tim čime se i do sada bavila - kazala je.

Ispričala nam je i kako su pronašli kuću u Begaljici gde Šemsa sada boravi.

- Prva ideja je bila da se uzme samo plac, jer odakle novac za kuću? To je prosto bila misaona imenica u tom momentu. Tražeći placeve, shvatili smo da ako uzmemo samo plac, šta će ona da radi na tom placu? Tu bi onda trebalo da se prave boksovi, trebalo bi da se napravi nešto za nju. Razmišljali smo o nekom kontejneru da se kupi i tako dalje, ali za sve to je potreban ogroman novac. I što je još gore od tog novca, potrebno je vreme. Onda smo slučajno naišli na jednog divnog gospodin iz Begaljice nas je doveo da nam pokaže ovu kuću. Gospodin koji je prodavao, on je tražio više. Međutim, kada je čuo celu priču i on je bio toliko human da je i on spustio cenu i čak nam je dao da se Šemsa useli ovde i da nas sačeka za ostatak novca. Sve što smo skupili naravno to je njemu dato, ali ostalo je još... - objasnila nam je.

Otkrila nam je i koliko novca je još preostalo da se skupi za Šemsu.

- Ostalo je još nekih 6 hiljada evra, a 14 smo sakupili. Taj novac smo skupljali na sve moguće načine. Čak smo se i uzajmili malo po komšiluku. Šta da vam kažem... - zastala je.

Bka Šemsa je ceo svoj život posvetila životinjama. Nijednog napuštenog psa ili mačku nije ignorisala, svima je podelila ono što ima, iako to nije uvek bilo mnogo. Mnoge je spasila i dala im drugu šansu za život. Sada je Šemsi pomoć najpotrebnija. Njene životinje i nju ne smemo ignorisati.

Ako želite da pomognete Šemsi Sulejmanagić i njenim krznenim ukućanima, pomoć možete poslati na sledeće račune:

Katarina Arsić

Dinarski račun: 265000000706666153

Devizni račun: 26500000059039758

Devizne uplate (EUR): SWIFT (BIC) RZBSRSBG | IBAN RS35265050000059039758

PayPal: https://www.paypal.com/paypalme/AKatarinaKata

Svrha uplate: Pomoć za Šemsu

(Telegraf.rs)