Sećanje deteta na 24. mart 1999! U 19:53 oglasile su se sirene, tog trenutka, detinjstvo se promenilo zauvek

Sreda, 24. mart 1999. godine. Proleće je stiglo u Srbiju i donelo tople dane. Ulice su bile pune dece koja su se bezbrižno igrala, ne sluteći da će se njihov svet promeniti za svega nekoliko sati. Te večeri, oko osam, graju i smeh prekinule su sirene za vazdušnu opasnost.

Imala sam šest godina. Moje najveće brige bile su vrtić i rano ustajanje. Nisam volela jutra ni zvuk alarma. Tog dana me je mama, kao i obično, odvela u obdanište. Sve je delovalo sasvim normalno. Posle sam bila kod kuće, igrala se sa igračkama i psom, čekajući večernju šetnju.

Preporučujemo

Kada je došlo vreme da izađemo, roditelji su psu stavili povodac, mene obukli i krenuli smo napolje. Bio je to još jedan običan dan, ili se tako činilo.

A onda su se u 19:53 oglasile sirene. U trenutku smo se vratili u stan. Uključili smo televizor. Ubrzo se začuo glas koji je presekao tišinu: "Pažnja, pažnja! Vazdušna opasnost za Beograd! Građani, uputite se u skloništa."

Foto: Profimedia/Alamy/Bratislav Stefanovic / Alamy

Ljudi su počeli da istrčavaju iz zgrada, žureći ka podrumima i skloništima. I moji roditelji su reagovali bez oklevanja. Uzeli su mene i sestru i krenuli smo ka najbližem skloništu. Nedugo zatim počelo je bombardovanje.

Za mene, dete koje je do tada znalo samo za igru, to je bio prvi susret sa strahom koji nisam umela da objasnim. Svet koji je do juče bio siguran, odjednom je postao nepredvidiv.

U skloništu smo provodili noći. Igrali smo društvene igre, slušali muziku na vokmenu, skakali po starim krevetima koji su mirisali na vlagu. U toj skučenoj prostoriji svi smo bili jednaki. Nije bilo važno ko šta ima, samo da smo zajedno.

Dok su odrasli ćutke brinuli i osluškivali svaki zvuk spolja, mi smo pokušavali da zadržimo delić detinjstva. Ali čak i tada smo osećali da se nešto veliko i strašno dešava izvan tih zidova.

Tokom tih dana stradali su ljudi. Stradala je Milica, stradao je Marko. Bombarderi su obojili nebo u sivo, ostavljajući krvav trag na zemlji, i to na najgori mogući način.

Sedamdeset osam dana trajala je ta neizvesnost. Dovoljno dugo da detinjstvo dobije drugačiji oblik. Dovoljno dugo da se strah zadrži i onda kada se sirene utišaju.

Danas, godinama kasnije, razumem i strah i tišinu odraslih, i ono neizgovoreno što je ispunjavalo prostor između detonacija, i sve pamtim.

Pamtim, ali ne opraštam. Nikada neću oprostiti. Krila su nam odsecana na živo, duša nam je izvađena. Agresor je uspeo da nam dugu pretvori u kišu tomahavka i projektila, nazivajući nas, civile i decu, kolateralnom štetom.

Mart je ponovo. Godina je 2026. Ratovi bukte u svetu. Mnoga deca, kao i mi tada, ne spavaju mirnim snom, slušaju iste takve sirene. Umesto da zagrle plišanog medu, ta deca odlaze u krevet ne znajući šta ih čeka sutra. I dok ih zamišljam, znam samo jedno, da nijedno dete ne bi trebalo da nauči šta znači strah pre nego što nauči da sanja, kao što smo mi, srpska deca ratnih i krvavih devedesetih.

(Telegraf.rs)