Ime koje boli posle 25 godina: Milica Rakić, anđeo kog ne smemo da zaboravimo

Postoje datumi koji u kalendaru istorije ne stoje zapisani mastilom, već suzama. Za porodicu Rakić iz Batajnice, i za čitavu jednu zemlju pod bombama, taj datum je 17. april 1999. godine. To je noć kada je svet izgubio trogodišnju devojčicu, a nebo dobilo najtužnijeg anđela.

Bilo je to sasvim obično veče u domu Rakića, onoliko obično koliko to ratne noći dozvoljavaju. Milica je bila na svojoj noši u kupatilu, spremajući se za spavanje. Roditelji su bili tu, na korak od nje. A onda je njihov život, u deliću sekunde, uništen u ratnom kovitlacu koji je tih dana harao nebom poput Anđela Smrti.

Preporučujemo

Bez upozorenja i bez milosti, geleri NATO projektila probili su zidove porodičnog doma. U tom trenutku, svetlost u očima male Milice se zauvek ugasila. Nije bilo vremena za beg, nije bilo vremena za poslednji zagrljaj. Ostala je samo praznina koja i danas odjekuje u svakom srcu.

Dok su u dalekim centrima moći generali precrtavali ciljeve na mapama, govoreći o "preciznim udarima" i "neizbežnim gubicima", a na jednom groblju, u krvavu grudu, spušten je jedan mali kovčeg, malu Milicu su anđeli odveli na nebo, daleko od svakog bola, da večno bdije nad svojom porodicom.

Milica nije bila vojnik. Nije znala šta je politika, niti šta znači reč "intervencija". Znala je samo za igračke, za mamin osmeh i tatinu ruku. Njeno ime danas stoji na spomeniku u Tašmajdanskom parku u Beogradu, kao večna opomena na besmisao nasilja.

Anđeo Smrti je napustio našu zemlju. Bombe su prestale da padaju i život se, koliko toliko, vratio u svoj normalan tok. Rane, sećanja, ali i milost male Milice ostaju kao podsetnik da se ovakve stvari nikada više ne smeju ponoviti. Podsetnik da niko nikada nije odgovarao za njenu čistu krv.

"Bili smo samo deca" – stoji uklesano na spomeniku posvećenom mališanima stradalim u bombardovanju. Rečenica koja ne traži odgovor, već traži pokajanje.

Danas, Milica bi bila devojka u najlepšim godinama. Možda bi završavala fakultet, radila, možda bi se zaljubljivala, možda bi planirala budućnost, imala svoju porodicu. Umesto toga, ona živi u pesmama, na ikonama i u srcu svakog čoveka koji prođe pored njenog spomenika.

Ona je podsetnik da u ratu ne stradaju samo vojske i režimi. Strada nevinost. Strada budućnost koja se nikada neće desiti. Milica Rakić nije samo žrtva jednog proleća, ona je savest sveta koja nas podseća da se nijedan cilj ne može opravdati krvlju deteta.

(Telegraf.rs)