Veče kada su sirene zavijale: Kako je najava na RTS-u 1999. promenila detinjstva celih generacija

Želja za podsećanjem na najavu koja je u Srbiji u trenu promenila sve što smo znali do tada vratila me je na momenat početka bombardovanja kog sam mislila da se ne sećam više. U deliću sekunde pojavila mi se slika te večeri. Bili smo u dnevnoj sobi, radio je TV, ja sam se kao i većina osmogodišnjaka tada igrala nečim pred spavanje, a onda su se čule sirene.

Podigla sam pogled prema prozorima, pa prema roditeljima, baki i deki. Oni su se nervozno gledali. Taman što sam uhvatila njihove poluosmehe namenjene smirivanju mene, na televizoru je prekinut program.

Preporučujemo

Voditelj je najavio da su pale prve rakete na teritoriju Kosova i Metohije. Nisam baš skroz razumela šta su rakete, osim da ih izbacuju avioni, ali znala sam da je nešto užasno. Ipak, ta dečija spoznaja da se dogodilo nešto strašno nije bila ni prineti onoj koja će neplanski izmeniti živote građana Srbije, mnogoj deci naružiti blagost detinjstva i odrastanja, a nekoj ga i potpuno oduzeti.

Bila sam previše mala da bi moji razgovarali o svoj patnji ležerno preda mnom. Pažljivo su birali da li će, kada i šta pominjati, kao i na koji način. Ipak, nisam bila toliko mala da ne razumem da to rade, pa ni da su sirene označile horor koji predstoji mnogima.

To sam najviše primetila druženjem sa drugarima iz kraja jer škole nije bilo. Dok bismo igrali žmurke, preskakali lastiš, čak i jurcali po hodnicima skloništa, većina nije obraćala pažnju na zabrinutost među odraslima. Pozive da se "uđe unutra" i "skloni sa ulice" gledali su kao i pre početka bombardovanja - kao grozotu koja se nameće radi prekida igre, ne kao spoznaju da ta osoba koja zove decu na momente gleda ka nebu ili se osvrće ka drugim roditeljima u blizini i da mnogo veća nervoza prati sam poziv.

Čak i samo sklonište, ulaskom unutra kroz glavu mi je prolazilo: "Da li svi imaju skloništa? Šta ako neko nema, gde onda ide", samo što to nisam smela da pomenem roditeljima jer sam videla njihovu želju da mi prezentuju da nemam razloga za brigu, a nisam ni drugarima jer su uglavnom bili veseli, naročito kako je vreme odmicalo. Dakle, iako je u početku bilo straha i nervozniji bi potrčali do svojih porodica da se ne izgube, pa bi i sami zabrinuto gledali okolo, vremenom je to postalo nešto što se činilo kroz smeh, pa i povike: "Ne opet Šizela" ili: "A je l' možemo još samo pet minuta", pa kasnije i: "Neće biti ništa, pustite nas još malo".

Nisu bili svesni da zapravo nije da "nije bilo ništa". Nisam ni ja potpuno. Nisam iako su se bombe jasno čule i iz našeg stana. Neke smo i videli sa prozora po padu, a ti isti prozori jedva su izdržali udare pojedinih. Druge komšije nisu bile te sreće i srču su skupljali danima, pa i menjali kompletna okna. Najtužnije - zapravo smo svi mi imali mnogo sreće jer u danima koji su većini doneli strepnju ili nemir, mnoge porodice su zavijene u crno i patnju.

Moji roditelji su nekako uspeli da mi umnogome uklone strah i hvala im na tome. Neki nisu uspeli svojoj deci, neki su uspeli i da im deca imaju tek neku malu spoznaju toga šta se zapravo događa u našoj zemlji. Ono što je najviše bolelo kasnije kako sam odrastala i sama dolazila do stravičnih podataka vezanih za NATO agresiju 1999. godine - neki roditelji uprkos svom trudu, želji, nadi, nisu uspeli ne da sačuvaju blagodet detinjstva svojoj deci, nego nisu mogli, dakle mogli, ne uspeli, da sačuvaju svoju decu.

NATO nije pažljivo birao mete, naprotiv. Njihove bombe pogađale su i mnoge civilne mete, a ta ubistva su kasnije predočena kao "kolateralna šteta".

Bombardovanje 1999. godine eventualno nije imalo nikakav uticaj i možda se nije odrazilo na svest onih najmlađih koji su uspeli da ga prežive i koji danas nemaju jasna sećanja, već su u suštini suočeni sa informacijama. Ipak, ti meseci nisu bili i ne mogu biti neke brojke na papiru jer ne samo da su promenili geopolitičku, ekonomsku i društvenu sliku Srbije i regiona, već i svest generacija. Emocije su se smenjivale - od strepnje i straha, preko bola i patnje, do inata, bunta, prkosa i inata. Te emocije i dalje postoje.

Među onim srećnicima sam koji mogu da kažu da im je "samo" prezentovalo neku drugu stvarnost života, neku realnost koje nisam bila svesna do tada. Smatram da je prerano za tada osmogodišnje dete ili bilo koje dete, ali sam svesna i zahvalna što sam zapravo imala mnogo sreće. Uprkos strahu da će muški članovi moje porodice biti mobilisani, uprkos buđenju usred noći dok bombe padaju na kilometar od našeg stana, uprkos tome da se prozor nadomak kog je bio moj krevet nekontrolisano tresao i nakon nekog praska. Nasuprot razmišljanjima o tome da li će neka naredna bomba omašiti svoj cilj i udariti u našu zgradu. Nasuprot mraku koji je povećavao nemir. Uprkos tome što mi je detinjstvo izmenjeno bombardovanjem, svesna sam da sam imala sreće jer sam ga ipak imala. Mnogi nisu. Jedno dete bi bilo previše, a u Srbiji nije stradalo samo jedno tada.

"Kolateralna šteta" kao najsramniji pojam ikada čega sam, iako mala, bila itekako svesna jer deca pamte, deca osećaju, deca mogu da razumeju i najozbiljnije stvari kada su suočena sa njima i ako imaju "dovoljno" godina. Nijedno od 89 dece koliko je, prema zvaničnim podacima, stradalo NIJE smelo da izgubi život i postane "kolateralna šteta". Nijedno od 2.700 dece koliko se navodi da je povređeno, nije imalo dovoljno godina za to ako tako nešto uopšte može da se meri. Najmlađa žrtva NATO agresije nije imala ni godinu dana. Ona je "kolateralna šteta"? Nije.

Važno je napomenuti i da je bombardovanje Savezne Republike Јugoslaviјe 1999. godine posmatrano i kao nelegitimno i nezakonito u kontekstu međunarodnog prava, prvenstveno zato što јe pokrenuto bez ovlašćenja Saveta bezbednosti Uјedinjenih naciјa. Ta "intervencija" postavila je presedan za voјnu akciјu koja zaobilazi utvrđene međunarodne pravne okvire. Dodatno i još jednom - nisu gađani samo vojni ciljevi, gađana je i civilna infrastruktura, gađane su škole, bolnice, mostovi, industriјske lokaciјe... Bombe su targetirale civile i da sve bude utoliko gore - pogađale su. "Kolateralna šteta", kako su to nazvali, odnela je previše života i uništila nebrojano više, a posledice ne da se i dalje pamte, već se i osećaju, dok ih neki i žive. Pritom, oni koji su imali sreće da prežive.

Dok je sveta mnoga deca su morala mnogo ranije da odrastu suočena sa hororom. Dešava se i sada dok pišem ovaj tekst. Mi, "srećnici", treba da zapamtimo makar to - da smo i koliko smo zaista bili srećni uprkos svemu. Toga je bila svesna i nekada osmogodišnja devojčica iz Beograda još dok su bombe padale i u njenoj neposrednoj blizini, svesna iako su i nju i svu decu koju je znala svi odrasli pokušavali da poštede, pa ako ste se ikada zapitali da li su po godinama mlađa deca zaista bila "pošteđena" jer su se igrala, skakala, trčala - nisu jer je to nemoguće i u ratu nema potpune poštede svesti.

Možda su neki mojih godina tada ili danas zaboravili nekadašnju stvarnost koja nam je svima bila nametnuta ili neke njene segmente. Neki su i morali da bi funkcionisali dalje. Eto, ja sam zaboravila momenat hitnog uključenja voditelja u redovni program RTS-a i tema za tekst je bila povod da mi se vrati cela atmosfera te večeri i tog trenutka. Druge stvari nisam i ne mogu, a iskreno i ne želim jer tako nema nikakve promene, a nju smo dužni da omogućimo novim generacijama. Takođe, nije u redu prema stradalima, a ni njihovim porodicama koje i danas žive sa bolom gubitka i prazninom.

Ispod je snimak koji mi je vratio sećanje na veče 24. marta 1999. godine. Pogledajte ga iznova ili po prvi put i zapamtite - to je trenutak koji je označio sasvim novu stvarnost građanima Srbije svih generacija. Sada kruži mrežama, a nekad je bio ono što nas je sve promenilo. Možda je i danas.

(Telegraf.rs)