Borba Đorđa rasplakala Srbiju: Bez noge razvlači kore oslonjen na stolicu, posle 30 godina rada PRETI MU ULICA

U maloj kuhinji u Kovinu, miris svežeg testa i pečenih kora i dalje prkosi surovoj realnosti koja je zadesila Đorđa Kovačevića. Čovek koji je tri decenije proveo pored užarenih peći, danas se bori sa telom koje ga izdaje, ali ne odustaje od zanata koji mu je obeležio život. Iako je pre samo dve godine ostao bez noge, Đorđe je pronašao način da ponovo oseti brašno pod prstima, prkoseći bolu i invaliditetu na način koji ostavlja bez daha.

Njegova svakodnevica postala je improvizacija preživljavanja. Da bi razvukao čuvene kore za burek, Đorđe je morao da osmisli sopstveni oslonac. Ispod mesta gde je nekada bila noga, podmetnuo je običnu drvenu stolicu, naslonio se na nju svom težinom i tako povratio ravnotežu neophodnu za rad za stolom.

Preporučujemo

- Teško mi je, na kompjuteru ne znam da radim, a za burek mora da se stoji. Volim da pravim burek, baš sam pre neki dan podmetnuo stolicu i naslonio se na nju kao da stojim, pa sam pravio burek - objašnjava ovaj hrabri pekar dok mu se na licu vidi napor, ali i onaj stari žar koji imaju samo majstori svog zanata.

Đorđeva sudbina počela je da se ruši 2020. godine zbog jedne banalne ogrebotine prilikom dostave hleba. Strah od lekara i decenije zanemarivanja sopstvenog zdravlja zbog rada "na crno" doveli su do kobnog ishoda.

- Jedno jutro sam vozio hleb, na izlazu iz kombija sam se ogrebao i napravila se rana, to je trajalo četiri godine. Nisam išao kod lekara. Plašio sam se da odem, a čega sam se plašio Bog sveti zna - priznaje on, prisećajući se trenutka kada je 2024. godine amputacija postala jedini izlaz.

Iza ovog neverovatnog prizora u kuhinji krije se teška socijalna drama. Đorđe je žrtva sistema u kojem je radio 30 godina, a ostao sa svega 18 meseci upisanog staža. Danas preživljava sa 15.000 dinara socijalne pomoći, što nije dovoljno ni za osnovne potrebe, a kamoli za isplatu kuće u kojoj boravi.

Foto: Telegraf.rs

- Poslodavci nisu hteli da me prijave, a ja nisam razmišljao o penziji. Da sam imao pet godina staža, sad bih mogao u invalidsku penziju - kaže on sa setom u glasu.

Dok vešto baca testo u vazduh, oslonjen na svoju improvizovanu protezu od nameštaja, Đorđa pritiska rok za isplatu 28.000 evra duga za krov nad glavom. Vlasnica preti iseljenjem, a čovek koji je decenijama hranio druge, sada se plaši da će završiti na ulici.

- Gazdarica preti da će da me izbaci. Završiću na ulici ako se to ne reši. Ne mogu da plaćam kiriju, ne mogu da podignem kredit. Iskreno se plašim. Noću se probudim, ne mogu da spavam, danju sam nervozan, sam sam sluđen, zbunjen - iskren je Đorđe.

Njegova snaga da, uprkos svemu,  razvlači testo i nasloni se na stolicu kako bi napravio jedan burek, slika je ljudskog dostojanstva koje odbija da se preda. Đorđe ne traži milostinju, već šansu da ostane pod krovom pod kojim, makar i sedeći, može da nastavi da stvara umetnost od testa.

(Telegraf.rs)