Leskovčani i dalje gaze kaldrmu koju su postavili još Turci: Skrivena uličica dugačka oko 70 ženskih koraka

Tamo gde se završava asfalt, počinje kaldrma. Tako je bar u leskovačkoj Nemanjinoj ulici.

UNemanjinoj ulici, preko puta železničke stanice, asfalt naglo staje, a počinje kaldrma za koju meštani tvrde da potiče još iz turskog vremena. Malo je onih koji za nju znaju, a još manje onih koji u njoj vide ono što jeste – trag vekova koji je grad zaboravio, navodi Jugmedia.

Preporučujemo

Kamen u zemlji i klesani ivičnjak sa strane, pretpostavlja se, stari su oko 180 godina. Vreme ih je ogolilo, pa hodanje po kaldrmi nije udobno, ali upravo zato pod nogama ostaje osećaj da se gazi po nečemu što traje duže od ljudi.

„Ali meni je lepo kada pod nogama osetim ubod vremena. Kao da hodam po nečemu što pamti vekove, istoriju, ma kakva bila“, priča Momčilo Đorđević, koji pamti i pradedinu kuću, sagrađenu u turskom stilu, kao i porodične priče vezane za ovaj deo grada.

Reč je o Nemanjinoj ulici, preko puta železničke stanice. Dugačka je svega oko 70 ženskih koraka. Uzana, jer je sužena kada se tu devedesetih godina prošlog veka gradio vodovod za železničku stanicu.

„Sve do tada bila je duplo šira i u ekstra stanju. A pre nego što su izgrađene stambene zgrade duž Bulevara oslobođenja, išla je sve do Garetove palate. Baš ovako kako je sada vidite, samo u daleko boljem stanju“, priča Momčilo.

Za ovu kaldrmu znaju tek malobrojne komšije. Mladić koji njome svakodnevno prolazi sa kesom u ruci kaže da nikada nije čuo da je reč o ostatku iz turskog vremena.

"Svakog dana gazim po njoj, a od vas prvi put čujem da je reč o turskoj kaldrmi. Neverovatno. Ako je tako, onda ona ima veliki značaj za Leskovac, i u turističkom smislu“, kaže on i produžava dalje.

Na kraju ulice se okreće i zbunjeno gleda unazad, kao da je prvi put vidi.

Uličica sa starom kaldrmom gotovo je nevidljiva, sakrivena sa svih strana. Ipak, stariji Leskovčanin koga smo sreli u njenoj blizini kaže da se seća vremena kada su ovakve ulice bile mnogo češće.

„Najpre su bile turske kaldrme. Posle Drugog svetskog rata došle su nove, a sada je sve u asfaltu. Tada je vazduh bio čist, a sada zagađen“, priča kao da žali za prošlim vremenima.

Leskovac je počeo da gubi izgled turske kasabe početkom dvadesetih godina prošlog veka, kada se rušilo i uklanjalo sve što je podsećalo na višekovnog osvajača. Malo toga je ostalo. Još manje je sačuvano.

Za ovu uličicu, zanimljivo, nisu čuli ni neki od istoričara koji su decenijama radili u Narodnom muzeju u Leskovcu.

„Mislim da nemamo takvu ulicu. Ja nigde nisam naišao na taj podatak“, kaže kustos u penziji Veroljub Trajković, prebiraјући po sećanjima.

U Leskovcu zvanično postoje dve turske kuće zaštićene kao kulturno-istorijsko dobro i one se održavaju. Nezvanično, ima ih još desetak, možda i starijih, ali nisu pod zaštitom države i prepuštene su zubu vremena. Sa ovom kaldrmom je još gore – ona postoji, ali kao da je nema.

„Ovo parče kaldrme vredno je zlata. Da ima pameti, sanirali bi je, proširili i pokazivali našoj deci i turistima“, kaže stariji čovek gledajući u ono malo kamena što je ostalo.

Vekovi su preko nje prešli. Ljudi, ratovi, države i zaborav. Kaldrma je ostala. Leskovac.

(Telegraf.rs /Jugmedia)