Umro Stiven Braun: "Gari moj dobri, neshvaćeni emotivcu..."

Napustio nas je Stiven Braun, beskućnik sa stilom i manirima, čovek koji je, uprkos svemu, ostao dostojanstven do kraja. Tek retki su znali da mu je pravo ime bilo Stevica Francišković. Preminuo je u subotu, 4. aprila, u subotičkoj bolnici, gde je ležao gotovo mesec dana zbog teškog zdravstvenog stanja, piše Subotica.com.

Stiven Braun, dugogodišnji subotički beskućnik prepoznatljiv po dostojanstvu i neobičnom životnom stavu, dobio je trajnu adresu. Njegova priča ostaje podsetnik na tanku liniju između sigurnosti i ulice, ali i na snagu čoveka da ostane svoj uprkos svemu.

Preporučujemo

U gradu kroz koji često prolazimo u žurbi, među licima koja ne primećujemo i pričama koje retko čujemo, živeo je čovek koga su mnogi znali – a malo ko zaista upoznao.

Pre gotovo deceniju, jedne hladne januarske noći, na minus nekoliko stepeni, sedeo je u pivnici hotela „Galerija“ sa novinarom Milutinom Mitrićem, u kroks papučama, bez čarapa, sa cigaretom u ruci i čašicom „jegera“ pred sobom. Obavili su tada (2017) jedan razgovor koji je pretočen u novinarsku reportažu. Govorio je tiho, bez patetike, kao neko ko je odavno prihvatio svoj put. „Živim za jedan dan“, rekao je tada. I zaista, činilo se da svaki njegov dan ima svoju težinu i svoju meru.

Stiven nije bio „običan“ beskućnik. Imao je sve – kuću, posao, život kakav vode mnogi. A onda, kako je sam govorio, „đavo ga je uzeo pod ruku“ i odveo na ulicu. Pobegao je ne samo od onoga što je imao već i od sopstvenog imena. Izabrao je život bez adrese, ali ne i bez dostojanstva. I tako tri pune decenije.

Nikada nije prosio. Nije želeo da pruža ruku za sitniš, niti da spušta pogled. Ako bi i tražio, bilo je to od poznatih ljudi, otvoreno i bez skrivanja. Imao je svoj kodeks. Pio je strano pivo, pušio skuplje cigarete i držao do sebe, čak i kada nije imao ništa.

Zime su mu bile najteže. Spavao je gde je stigao – na klupama, u kafićima, ponekad naslonjen na zid, sa jednim okom otvorenim. Plašio se, ali nije odustajao. Kupao se na gradskoj česmi, a jednom nedeljno odlazio na bazen. Govorio je da bi, kada bi dobio na lotou, samo želeo da ceo dan provede u toploj kadi. Tako malo, a tako mnogo.

U njegovim rečima često se krila tiha filozofija života. Pitao se ko je zapravo slobodniji – oni sa adresom ili oni bez nje. Govorio je da beskućnik nema brige „kućnika“, nema račune, nema obaveze, nema strah od gubitka onoga što nema. Ali, između redova, osećala se težina te slobode.

Subotičani su ga poznavali. Nudili su mu hranu, odeću, pomoć. Neki su zastajali, neki bi samo prošli. Kao i uvek, grad je imao vremena koliko i njegovi ljudi.

Danas, kada Stivena više nema, ostaje pitanje – da li smo ga zaista videli dok je bio tu? Ili smo, kako je sam govorio, često žmurili na tuđu muku?

"Mirno spavaj"

"Gari moj dobri, neshvaćeni emotivcu, tražio si pravdu i nadam se da si je sad našao. Ostaće mi u sećanju noćne smene za koje smo nekad želeli da brzo prođu, a nekad smo se čudili kako je brzo svanulo. Mirno spavaj bez dudlera koji su te uvek nervirali", napisao je jedan njegov prijatelj kroz poslednji pozdrav.

Stiven Braun nije bio samo beskućnik. Bio je podsetnik da život može da se promeni preko noći, da dostojanstvo ne zavisi od adrese i da iza svakog čoveka, bez obzira na to gde spava, stoji priča koju vredi čuti.

"Neka mu je mirno nebo pod kojim je proveo tolike noći".

(Telegraf.rs / Subotica.com)